Учитељ

стварно реалистичке и истините. Овом констатацијом пак не мислимо да потенцирамо њихову социјалну и васпитну вредност нити да умањимо значај и утицај маште у њеном књижевном и уметничком стварању. Напротив, овде су врло срећно повезани сви ови књижевни елементи, јер се и у причама за децу и о деци огледа не само књижевничко-песнички таленат већ и сликарско-васпитачки дар Милице Јанковић. Ако овоме додамо и стицај трагичних околности које су само појачале код ове племените жене материнску љубав према деци, кад она није могла доћи до изражаја на други, срећнији начин, онда нам је јасно зашто је ова књижевница успела да боље од многих матера и многих књижевника схвати дечји живот, да уђе у дечја срца и да их брзо осваја и привезује за себе преко својих приповедака, скоро онако исто као што је то успео Змај Јован Јовановић преко својих песама за децу. -

Онако исто као у приповеткама из природе, Милица Јанковић слика и дечје физиономије и дечје душе тако рељефно, пластично и живим бојама, да читалац, како велики тако и мали, одмах добије јасне претставе о свему што чита и одмах бива обузет пишчевим и дечјим осећајима у толикој мери, да не испушта књигу из руку док не дође краја. По томе сликању физиономија и душа нарочито се одликују приче: Сат, Варница, Дукат, Неће да се купа, Рђава Мара, Страх, Тетка Јелина ћерка, Бегунци, Непослушко, Зита, Цаца, Игранка под смоквама и др.

Са васпитног гледишта ове приповетке имају такође велику вредност јер су све прожете етичким идејама, а моралне поуке су у њиме дискретне, без тенденције и натурања. Већином се у њима износе пред децу добри примери за углед, који истичу победу добра над злом, буде љубав и милосрђе према ближњима, постичу частољубље и јачају морални карактер уопште. Такве су особито приче: Винко, Мало добро срце, Десет пара, Сељак, Доброта, Ланчић, Бранков тата, Рибарев син, Мали јунак с мора, Успомена на мајку, Риба од шећера и др. Изузетак чини, по нашем мишљењу, само приповетка Несретан случај“) у којој се описује до детаља ружан поступак једног интелигентног оца који свраћа са двоје деце у кафану, опија се нехотице вином и својим рђавим примером утиче на присутну децу тако несрећно, да се и она опијају кришом до те мере, да падају под сто без свести, као мртви... Рђави примери уопште нису. за дечју књигу, а овакав драстичан случај може чак и негативно да утиче, поред тога што делује веома неугодно на осећаје и душу малих читалаца.

У неким од ових прича социјална тенденција испољена је у мањој или већој мери, али у уметничкој форми, дискретно и ненаметнуто, у описивању беде и њеном ублажавању, о малим страдалницима и милосрђу њихових имућнијих другова који им притичу у помоћ, Такве су приче:Сирочићи, Бегунци, Мали страдалници, Гладовање, Стеван, Ужина, Ускршњи поклон, Другови, Зора, Рибаревсин, У баракама, Пахуљица, Божић и др. Овакве приче су већином штампане у часопису организације Друштва црвеног крстаз), у чијем:

7) Југословенче, бр. 6 за фебруар 1936 год. 8) Гласник Подмлатка црвенога крста за год. 1983—1938.