Учитељ

програму преовлађује хумано и социјално старање за невољнике свих категорија.

Као што се из свега овога види, Милица Јанковић је углавном писала приповетке, басне и бајке за децу, и то све у прозном облику. У двема или трима приповеткама наишли смо и на краће песмице_ Које је „спевао“ неки јунак из приче (Жути врабац, Златан и сунце) или „Мићи се учинило да та песма (канаринкина) што болно и слатко

ченицама, те изгледа да Милица Јанковић имала наклоности и за ову врсту књижевних прилога за децу. Такође смо наишли и на два покушаја драмског приказивања епизода из дечјег живота, у облику краћих позоришних приказа (Нађени динар, Другарица) из последњих дана, по чему се могло очекивати да би Милица Јанковић проширила и на ово поље свој рад на дечјој књижевности, да је дуже поживела.

Књижевни језик у свима овим приповеткама сасвим је правилан, чист и јасан, а стил посве добар, већином једноставан, ређе китњаст а само понегде сликовит. У причању, поред потребног описивања и објашњавања преовлађују дијалози, односно разговори „између више лица, Често пута има и развучености или излишног детаљисања, али то мали читаоци не запажају, јер су све епизоде ис"причане на тако топал и нежан начин, да их они читају са подједнаким интересом и напрегнутошћу.

За дивљење је ин огромна јачина воље и душевне снаге са ко_јом је Милица Јанковић писала ове приче за децу у најтежим околностима које је проузроковала њезина тешка и дуготрајна болест. Интензивност њезиног Књижевног стварања једва да је нешто лопустила пред крај њезиног живота, те би се могле очекивати, да смрт није наступила тако изненада, још многе њезине књижевне творевине које би обогатиле нашу дечју књижевност. А да јој је Бог досудио оздрављење и могућност кретања и посматрања природе и дечјег живота и изван њезине болесничке собе, она би ускоро надмашила и све писце дечјих романа, у којима највише оскудева за сада наша дечја литература.

Нека нам је допуштена на крају још и једна интимна констатација. Милица Јанковић, иако призната књижевница са врло угледним местом у књижевном свету, није потцењивала учитељску „улогу у дечјој књижевности као што чине понеки такође угледни књижевници, него је свесрдно помагала њихове напоре у том правцу својом сарадњом на листовима и дечјим часописима које учитељи уређују. Стога је заслужила више него ли ма ко други да јој учи"тељи и на овај начин укажу своје признање и своју захвалност.

Свет. Р. Милосављевић