Учитељ

„ввенмееииинититнииитеситенвииналиииони излазе аекиииитноааиши 2)

Лава Шестова. Може ли Бог учинити тако, да оно што је било постане оно што није било» То је за разум најнесхватљивије. Врло лако се може десити да се Лав Шестов нетачно схвати. Отровани Сократ можда је васкрсао, у, ово верују хришћани, Киркегарду можда је враћена невеста, Ниче је можда излечен од страшне б6олести. Лав Шестов никако то неће да каже. Бог може урадити тако, да Сократ не буде отрован, да се Киркегард не лиши невесте, а Ниче да се не разболи од страшне болести. Могућна је апсолутна победа над том неопходношћу, коју сазнање разума ставља на прошлост. Лава Шестова је мучила неминовност прошлости, мучио га је ужас онога што је једном било.

С том темом о неопходности истине која принуђава везано је и противстављање Јерусалима и Атине, противстављање Аврама и Јова Сократу и Аристотелу. Кад су разум, који је открила грчка филозофија, покушали да споје са откривењем, онда се десило отступање од вере, а то је увек чинило богословље. Бог Аврама, Исака и Јакова замењује се Богом богослова и филозофа. Филон је био први издајник. Бог је био потчињен разуму, неопходним, општеобавезним истинама. Тада Аврам, херој вере, гине. Лав Шестов је врло близак Лутеру, лутеровском спасењу једном вером. Ослобођење човека не може доћи од њега самога, већ само од Бога. Бог је ослободилац. Не ослобођава разум, ни морал, ни човечја активност, већ вера. Вера означава чудо за неопходне истине разума. Планине покреће с места. Вера захтева безумње. То каже већ апостол Павле. Вера снажи конфликт, парадокс, како је волео да говори Киркегард. Лав Шестов је с великим радикализмом изразио прави и вечити проблем који постоји. Парадоксалност мисли, иронија, којој је стално прибегавао Л. Шестов у своме маниру писања, сметали су да се он схвати. Понекад су га наопако схватали. Ово се десило, на пример, са тако чувеним мислиоцем, као што је Унамуно, који је Лаву Шестову јако саосећао.

Филозофска мисао Лава Шестова наилазила је на огромне тешкоће у своме изразу и то је проузроковало многе неспоразуме. Тешкоћа је била у томе што није било могуће изразити речима то, што је мислио Лав Шјестов о главној теми свога живота, што се није могло главно изразити. Он је чешће прибегавао одречном облику изражавања и у томе је најбоље успевао. Јасно је било против чега он води борбу. Позитивни облик изражавања био је више отежан. Човечји језик је врло рационализиран, јако је прилагођен мисли, која је плод првородног греха — сазнања добра и зла. Мисао Лава Шестова, управљена против опште обавезности, нехотично је и сама добила облик опште обавезности. И то је давало лако оружје у руке критичара. Ми овде стојимо пред врло дубоким и мало испитаним проблемом саопштавања стваралачке мисли другоме. Да ли је саопштено прво и последње или је оно само друго и прелазног Овај проблем како треба поставила је егзистенцијална филозофија. По њој ово је проблем прелаза од „ја“ на „ти“ у правом додиру с људима. За филозофију, која себе сматра за рационалну, овај проблем не изгледа немиран услед претпоставке универзалнога разума. Један исти универзални разум чини могућним адекватну предају мисли и сазнања од једнога другоме.