Учитељ

гардом. Он га раније никад није читао, знао га је само по чувењу и не може бити речи о томе да је Киркегард утицао на његову мисао. Кад га је Шестов прочитао, он је био дубоко узбуђен, потресен блискошћу Киркегарда с основном темом свога живота. И он је убројао Киркегарда у своје хероје. Његови хероји су били: Ниче, Достојевски, Лутер, Паскал и хероји Библије — Аврам, Јов, Исаије. Као и код Киркегарда тема филозофије Лава Шестова била је религиозна, као и код Киркегарда његов главни непријатељ био је Хегел. Он је пошао од Ничеа ка Библији. И он се све више и више обраћао библискоме откривењу. Конфликт библискога откривења и грчке филозофије постао је главна тема његових размишљања. Лав Шестов је потчинио основној теми свеколикога свога живота све о чему је мислио, говорио и писао. Он је могао да гледа на свет и да оцењује мисли других искључиво с унутрашњости своје теме, он је све на њу односио и делио је свет према ставу на ову тему. Он је био потресен овом темом. Како њу формулирати» Он је био потресен влашћу неопходности над човечјим животом, која рађа страхоте живота. Њега нису интересовале грубе форме неопходности, већ њене утанчане форме. Власт неотклоњиве неопходности филозофи су идеализирали, као разум и морал, као најочевидније и општеобавезне истине. Неопходност је плод сазнања. Лав Шестов је био у целини захваћен том мишљу, да је Адамов грех везан са сазнањем, са сазнањем добра и зла. Човек је престао да се храни дрветом живота и почео је да се храни дрветом сазнања. МИ Лав Шестов бори се против сазнања, које потчињава човека закону, у име ослобођења живота. То је чудновато надирање ка рају, ка слободном рајском животу. Но рај се добија кроз заоштравање конфликта, кроз дисхармонију и очајање. Лав Шестов у суштини сасвим није против научнога сазнања, није против разума у свакидашњем животу. Његов проблем није био у томе. Он је против претензија науке и разума да реше питање о Богу, о ослобођењу човека од трагичнога страха за човечјом судбином, кад разум и разумно сазнање хоће да ограниче могућности. Бог је пре свега неограничена могућност, то је основна дефиниција Бога. Бог није везан никаквим неопходним истинама. Личност је жртва неопходних истина, закона разума и морала, жртва универзалнога и општеобавезнога.

Царству неопходности, царству разума противстаје Бог. Бог ничим није везан, ничему није потчињен, за Бога је све могућно. Ту је Лав Шестов поставио проблем, који је узнемирио још сколастичку средњовековну филозофију. Да ли је Бог потчињен раЗуму, истини и добру или су истина и добро само то, што Бог претпоставља Прва тачка гледишта полази од Платона, на њој је стајао Тома Аквинат. Другу тачку гледишта заступа Дунс Скот. Прва је везана са интелектуализмом, друга са волунтаризмом. Лав Шјестов је сродан са Дунс Скотом, али он је поставио проблем много радикалније. Ако Бог јест, онда су откривене све могућности, онда истине разума престаће бити неминовне и страхоте живота биће побеђене. Ту долазимо до најглавније Шестовљеве теме. С тим је везана и дубока потресеност, која карактерише сву мисао