Учитељ

и 3

и покретач у остваривању нових могућности: „никада се не налази онде где се могу наћи општепризнате стварне вредности, него увек онде где постоје могућности“ (399).

Јунг приказује своје типове анализом историских личности. Али та његова излагања више импонују ученошћу него што придобијају уверљивошћу. Снага типологије лежи у убедљивости, заражљивости којом утиче на читаоца. Типове мора њихов проналазач да слика, да их приказује вешто и лако, да их илуструје примерима који се одмах примају и лако не заборављају. Тај се захтев намеће отуда што овакво психолошко посматрање хоће много одједном: да схвати целу личност човека и продре како до појединости њене свакодневице тако и до њених корена. Оно идеализује, конструише замишљене типове да би лакше оцртало Њихово принципијелно постојање — насупрот природнонаучној психологији која расцепка личност али у њеној реконструкцији иде сигурнијом методом „само нужног корака“. Чисти типови не постоје, као што доброта не постоји до у идеји; они се јављају Код реално датих личности двоструко измешани, с једне стране одликама других типова који се такође јављају у појединим актима исте личности, с друге њеном психолошком реалношћу, која је делимично необухватљива типом, типски је неодређена, а типска је. Стога је потребна велика психолошка способност, видовитост, да се из те смеше у души човека повуку јасно црте једног типа, да се фиксирају, среде у целосну слиху. То. је задатак који је био пред Платоном кад је требало у материјалној стварности видети, наћи свет идеја и издвојити га из ње. Овде се из психичке стварности мора издвојити типичност, Отуда ће сваки покушај типологизирања увек остати зависан од психолошког визионарства, што значи да ће обогаћивати психолошко животно искуство али научна метода неће постати. Шпрангер — који је од Јунга бољи сликар типова — говори у предговору свога дела »ГеђепзГогтеп«!) о »гвекИсћег Етвгеђипе«. Осетио је, дакле, да је типологија ствар видовитости, дара, генија, а не методског и систематског научног рада. Јунг је увидео основну чињеницу своје типологије, да постоје два типа људи — што је одавно било поЗнато и јасно истакнуто од многих мислилаца — али његово писање не показује да је то виђење јасно, одређено, очигледно, или се ово бар односи на његово излагање. Отуда и његово губљење У подтиповима, које је још мање убедљиво, Сам Јунг не може да одреди на пр. коме типу припада Платон; шта онда остаје за мислиоце мање изразите и слабије одређене него што је ПлатонР Или, ако споменемо неке примере које Јунг наводи: у чему је супротност типова која треба да се показује код јеретичара првог хришћанства» Јунг правилно осећа да прелаз на хришћанство значи промену става, смисла, структуре гледања на свет —- наравно за онога који већ по својој природној структури није онакав какав захтева хришћанство. Али он не уме да нам ослика тај преокрет. Отуда му не пада у очи битна разлика између првобитног хришћанства које је очигледно дело интравертованог типа,

и

5) 2 издање, НаПејз 1921. 1#