Учитељ

бена способност, или се смањује продуктивност а повећава одбранбена способност. Та појава је аналога појави типичности у душевном свету човека.

Карактеристика екстравертованог става је оријентација према свету објеката, центрифугалан смисао душевних функција. „Ако се оријентисање на објекту и на објективном протеже тако да најчешће и најглавније одлуке и радње нису условљене субјективним схватањима, него објективним околностима, онда се говори о екстравертованом ставу. Ако је овај хабитуалан, говори се о екстравертованом типу. Ако неко тако мисли, осећа и дела, једном речју: живи тако како то непосредно одговара објективним околностима и њиховим захтевима, онда је он екстравертован“ (363).

Насупрот екстравертованоме „интровертовани понаша се према објекту апстрахујући; он, у основи узев, свагда гледа на то да објекту ускрати либидо, као да би морао да предупређује премоћ објективу“ (359). „Мнтровертована свест види, додуше, спољашње услове, али одабира субјективну детерминанту као пресудну. Стога се овај тип управља према ономе чиниоцу опажања и сазнања који претставља субјективну диспозицију за примање чулнога надражаја“ (405).

Постоје по Јунгу четири основне душевне функције којима човек сређује своју слику света. То су: мишљење, осећање (чувствовање), осећајност и интуиција. Свака од њих мења свој карактер према томе да ли служи интравертованом или екстравертованом типу. Тако се добијају осам типова људи: 1) интравертовани мислени тип; „оријентише се у првом реду на субјективном чиниоцу“ у мишљењу. Његово „мишљење се може занимати конкретним или апстрактним количинама, али се увек на пресудном месту оријентише на субјективно датоме“ (411). 2) Екстравертовани мислени тип као мерило суђења узима објекат, правац његовог мишљења води ка спољашњости. Његово мишљење долази до израза „само на тај начин што објективно оријентацији припада извесна превага“ (374). 3) Интравертовани емоционални тип детерминисан је у својим осећањима субјективним чиниоцем. Има га више код жена; то су личности „већином тихе, тешко приступачне, више пута сакривене иза детињске или баналне личине, а више пута и меланхолична темперамента“ (421). 4) Екстравертовани емоционални тип, код кога се осећање „колико год је могуће ослободило субјективног чиниоца и зато се сасвим подвргло утицају објекта“ (385). 5) Интравертовани осећајни тип „реалитет објекта не осећа као пресудну ствар, него реалитет субјективног чиниоца“ (427). Опажаји овога типа се оснивају „претежно на субјективноме учешћу перцепције“ (425). 6) Екстравертовани осећајни тип детерминишу „они објекти који изазивају најјачи осећај“, те су и „пресудни за психологију јединке“ (398). Његов реализам је изразит јер је „његов објективни смисао за чињенице изванредно... развијен“ (398). 7) Мнтравертовани интуитивни тип, код кога је интуиција упућена унутрашњим објектима; то је тип „мистичног сањара и видовњака с једне стране, и фанатика и уметника с друге стране“ (433). Напослетку 8) екстравертован интиутивиан тип упућује интицију спољашњим објектима. То је иницијатор