Учитељ

носи узрока и њихових последица Растурили би се у прах, а заједно С тим крахирала би и сама наука чији се главни циљ састоји у утврђивању веза између разних делова природе, јер стваралачка фантазија је способност за брзо образовање све новијих и новијих веза.“ ")

Зашто су наши просветитељи учинили да фантазија буде подРугљива реч У име чега је они истерају из психике мале деце2 У име реализмаг Али има разних реализама. Постоји реализам Бекона, Гогоља, Менделејева, а постоји глупи и загушљиви реализам брашнара, реализам самовара, буба шваба и грошићара.

Да ли се о овоме реализму морамо бринути. Зар њега нема и без наших напрезања у свакој забаченој јами И зар нам не изгледа да је његово право име — малограђанствор Оно је постигло у овој области велика чуда: оно је потисло из дечјега живота бајку у толикој мери, да је деца чак и у подземље не уносе, већ од најранијег доба постају ограничени практичари... Ова несрећна деца понашају се тако подозриво према свакоме поетскоме изуму, да све оно што прелази преко мете свакидашњице сматрају за дрску и бесмислену измишљотину. Кад се у једној школи покушало, на пример, да прича о ајкулама, та су деца у глас повикала:

=— Нема ајкула!

Јер никаква дивљач за њих уопште на Земљи не постоји, већ постоји само хлеб, купус, чизме и рубље. Бојати се да их нека бајкица не начини романтичарима, то могу да смисле само канцелариски измишљачи, који од јутра до мрака заседавају у комисијама, а никад нису видели живо дете,

Чувајући децу од народних песама, нечувених ствари и бајки, ови људи мучно да су свесни малограђанске суштине свога практицизма. Међутим сам њихов поглед на сваку дечју књигу као на нешто, што мора одмах донети осетну корист, личи на ексер или ам, тај њихов практицизам је узан и сићушан да одмах показује какви су његови прави социјални коренови.

Сви ови практицисти, као плод имнертног и ниског начина живота, савршено су неспособни да замисле дијалектику ма каквога развића и растења. Зато се њима и чини, да је дете обичан сандук, из кога оно што оставиш можеш у узети.

И они се паште да у тај сандук надувају што више најбољих ствари (то они и зову васпитање) и јако се ишчуђавају кад из тога

сандука ваде нешто сасвим друго, што нису оставили. А то им се дешава на сваком кораку.

Не подозревајући да постоји дијалектика дечјега доба, они на груби начин мисле, да ако се детету — као умна храна — даје, рецимо, неко а да ће то а остати у облику а и да се неће преобразити у 6, или в, или г. Они заборављају да јаје не личи на кокош, а зрно на клас, па и трогодишње дете не личи на човека који ће доћи доцније. Дете је само нацрт (план) човека и много што-шта у овоме нацрту биће прецртано и много што-шта поново уцртано. Из тога што дете од три године преживљава период ломљења играчака, никако не следује да ће оно у петнаест година постати обијач челичних

5 Џон Тиндал, Улога фантазије у развићу наука; В. Ки рпичов, Улога фантазије за инжењере.