Учитељ

52 Ив ЕР ЕВЕ И Аре ере ЛЕ ере ери иреииј

каса. Наставници, који не узимају у обзир дијалектичко развиће дечјега доба, наиме тако и мисле. Исто као она бременита сељанка, која је горко заплакала кад је сазнала, да дете у утроби у почетку другог или трећег месеца има шкрге и репић, па је повикала:

— Ја нећу да мој Вања има реп!

Ови прости људи уображавају да свака бајка, која се детету исприча, остаје у њему до гроба са својим моралом и својом фантастиком и да одређује свеколики његов живот.

Тако, у Нижњем Новгороду, нека А. Т-ва штампала је чланак у коме тврди, да се дете које слуша бајке прожима психологијом моралне равнодушности, да оно тежи. не заједничкој већ индивидуалној срећи и да ће оно очевидно, постати распикућа и прекупац крадених ствари.

ИМ, бацајући га иза решетке, судија ће га упитати:

— Да ниси у детињству читао „Мачка у чизмама!“

У Оренбургу неки Булгаков штампао је на белој хартији, да је чаробна бајка школа полнога разврата, зато што је на пример, у бајци „Пепељуга“ зла маћеха несумњиво садиста, а принц који долази у екстазу од мале папуче маскирани фетишист женских ногу...

А у Ростову на Дону неки [|]. штампао је чланак у коме је страшно осудио чувену бајку о Детету као палац, зато што су у бајци изображени људождери. |

Мора бити да је писац чланка мислио, да ће дете, које прочита ову бајку, постати и само људождер кад одрасте.

— Зашто се ви храните људским месом» — у страху га питају сви они око њега.

— Мени су у детињству прочитали причу о Детету као палац.

ИМ сви су одмах поверовали, да ако се петогодишњем детету прочита бајка о ћилиму који сам лети, да оно неће ни да чује о некаквим авионима и да ће постати визионар и мистик.

Међутим, ако у нас има фантаста и мистика, који су потпуно одвојени од реалне стварности, то су они педагози (наставница), који протерују бајку из дечје употребе. Све њихове досетке о штетности бајки јесу најбезумнија чаробна бајка, која не рачуна ни с каквим конкретних чињеницама. Једина бајка с којом се треба борити, јесте бајка педагога о бајци.

И ми поручујемо педагозима: напустите фантазирање, сиђите на земљу, будите реалисти, посматрајте праве чињенице стварнога живота и онда ћете престати да дрхтите пред дететом као палац и мачком у чизмама. Ви ћете се уверити, да ће с одређеним добом бајка ишчезнути из детета као дим, да ће сва њена чаробништва и чаролије нестати сами по себи (ако се дете налази у здравој средини) и да ће у њему настати период страшнога изобличавања бајки.

— Како је Снежана могла дисати ако није имала плућар

— Како је баба-Јага могла летети на вратилу, ако вратило није имало пропелер» . |

Бајка је извршила своје дело: помогла је детету да се оријентише у свету околине и сада, кад је потреба за њом прошла, дете је само руши. Разуверавање деце сиромашних родитеља у бајку изврши се доста раније него у друге деце, али то не значи да је бајка њима непозната и да она за њом не осећају потребу. Никако.