Учитељ

нзвеуна њена атеље митра лан ПН НЕ АНИ ДЕ ПНЕ А 5

њем стваралаца религије не може се без извештачености пренети на ствараоце науке итд. После тога постоји у свакој личности нешто што је несводљиво на тип, један атипичан део, који није увек безначајан. Јунг је дошао до своје типологије посматрајући живе људе а преноси је на историске личности. Отуда долази да није у стању да одреди тип личности или правца који треба да буде пример за истакнуте типове. Платона не може да одреди, Скот Ерјугена је интравертован, његов противник Радберт екстравертован, али би могло, по његовом мишљењу, бити и обратно (стр. 44). Сличан је случај и са номинализмом и реализмом. Међутим типологија која отказује код тако изразитих мислилаца или је недовољна или се рђаво доказује. Она мора да конструише типове и зато мора да се обраћа живој, присутној личности; тек код ње она може да посматра укрштање, сечење, борбу типова и типичности, да прати резултирање животне линије из хаоса још неуобличених тежња, нагона, покушаја. Окрећући се психолошким посматрању историских индивидуалности Јунг се налази пред непремостивом тешкоћом: недостатком података о унутрашњем животу тих људи, о животу из кога ниче дело, систем мисли тек као седиментација. Историја задржава слику личности реализоване у делима, конкретизоване у њима али не и њено реализовање, не и процес њеног конкретизовања. За њу су безначајне и неприступачне све оне доживљене, стварно дате сложене ситуације из којих тек проистиче одређена мисао или поступак. Како је могуће на основу историских података допрети до оне борбе, оног хаоса у тражењу права од стране свих инстинката, нагона, жеља, тенденција, мисли, претстава, жудња — из којих резултира држање Хуса пред судом, писање књига код Платона, хришћанство Августина итд.р Историји је приступачан само резултат свега тога. А психологију интересује баш то што је пре њега, што му претходи, реални ток живота; његове мене, буре и противречности не могу се довољно исцрпсти неодређеним појмом несвеснога јер „у мраку су све мачке црне“. Зато су слике које на тај начин добијамо о појединим личностима више творевине доброг сликарапсихолога него верни прикази реалног душевног живота. Стога ће се типологија морати ограничити само на посматрање реализованих, у дела претворених психолошких стања и процеса личности — чиме се не додирује значење тих дела, које је предмет филозофије. Типологија индивидуалне психологије мора да се ограничи на људе приступачне посматрању док историске личности могу служити само као допуна. Можда се тиме може тумачити и далеко већа сугестивност Фројдових и Адлерових дела од Јунгових: они се углавном ослањају на случајеве медицинске праксе док се на историске личности осврћу само каткад. Исту мисао намеће и поређење Јунгове са Шпрангеровом типологијом: овај је приказао типове психологијом објективираног духа историских личности, њихових остварених духовних тежњи. Зато су и сви филозофски покушаји типологизирања успешнији од оваквих психолошких; ови последњи се одмах сплећу у оно што је временски-просторно једном дато, дакле што је не-типично.