Учитељ

ПЕН АЕ ПЛАВИ ПА РАНЕ НЕ ДАБ ДЕНИ ДЕЛА ЕНЕС АНИНА ТЕ УРА 7

из психологије је данас код једног уметника далеко веће него што је то био случај раније, пре развоја психологије. Као што природне науке продиру свестрано у наш свакодневни живот тако је исто и са психологијом: ми и не осећамо колико су наши свакодневни разговори, лектира, школа, законодавство, политика итд. —- све више прожети психологијом, како упијају у себе све већи број чињеница утврђених објективним психолошким испитивањима. Зато не само да психологија неће да се буни што: „...мора да се помири са егзистенцијом тих двају (или више типова)...“ него ће све покушаје типологизирања да схвати као своје појединачне, делимичне и тренутно потребне кораке, мериће њихову вредност њиховим уделом у непрекидном напретку у упознавању и објашњавању психолошке стварности и преживеће их све. Њен је циљ један а методе се донекле мењају и усавршавају, гледишта се преживљују; мењање иде донекле јер природа људског сазнања показује да једне методе имају већу, друге мању вредност, и то се не може изменити никаквом њиховом критиком. Људски ум својом унутрашњом конструкцијом чини да је метода експеримента најпоузданија те сазнање њених граница неће никад донети собом и њено одбацивање. Уопште су нама са напредовањем наука све видљивије и њихове границе али то не значи одбацивање сналажења у животу sub зресје scientiarum.

„захтев да он (тј. испитивач и посматрач) само објективно види и не треба истицати; јер то је немогућно“ (28). Такав захтев нико и не истиче, већ напротив експерименат и није ништа друго до стварање услова под којима се може сигурно да одвоји субјективно од објективнога у посматрању; апарат је само средство и никад се не замишља онако како то претстављају противници експеримента. Сигурно је тачно да „признање и уважавање субјективне условљености сазнања уопште, а нарочито психолошких сазнања, јесте основни услов за научно и правично цењење једне психе различне од посматранога субјекта“ (28). Али то не пориче ни природонаучна психологија, нити то у њој као ни у другим наукама не повлачи за собом одбацивање експеримента. У физици се увелико говори о антропоморфизмима у физикалном испитивању као нечем што га нужно прати али се тиме не пориче постајање објективног удела сазнања нити се физичари одричу сталних покушаја да прво сведу на најмању меру а друго повисе до највишег степена, и то помоћу експеримента као најсигурније методе. Зашто се онда само у психологији говори с потсмехом о „апаратској психологији“; једино стога што би — ако останемо код истог примера — у физици одмах била очигледна бесмислица говорити о „апаратској физици“ јер нико не мисли да су апарати физичари, док то у психологији као да је потребно нарочито истицати.

Уосталом и сам Јунг каже на једном месту да би човек: ,...пао у велику заблуду ако би, због постојања личних тенденција, хтео и произведене опште вредности да сведе на лична струјања“, (56). Зар није исто кад се због постојања личног момента у психолошком испитивању одбацује и објективни» Свако објективно посматрање би било немогуће кад би с обратила пажња само субјек-