Учитељ

8 3 Пт ДЕДА НАВЕДЕ ВЕЋ ЕНИ АВА ПА ЛЕ:

тивном делу посматрања. Може се уопште рећи да Јунгов став према експерименталној мегоди није нужна конзеквенца његових појединачних тврђења, нити пак њу неко замишља тако како то он претставља; он поступа на начин који се покаткад јавља и у научној полемици: карикира се противничко гледиште а затим се критикује та карикатура.

Како уопште тако и код појединих проблема и учења психоанализа показује свој карактер који је добила са свог главног извора: психопатолошких појава. Многа од тих учења мораће да претрпе велику измену и ограничење. Тако нпр. појава компензације игра несумњиво важну улогу у животу човека, али углавном у животу ненормалног човека. Конпензациони став намеће се нужно "онде где неки недостатак, нека аномалија ремети нормалан однос између човека и света. Али то још не даје довољно разлога за приписивање исто толике важности компензацији у нормалном случају. Има извесних патолошких црта и појава у сваком здравом човеку; оне кад се потенцирају до тог степена да завладају душевним животом доводе до душевног оболења. То нам ипак не даје право да објашњавамо душевни живот нормалног човека позивајући се на примере ове друге врсте. Ако нпр. повремене појаве несигурности у себе — које се јављају и код сасвим нормалног човека — изазивају такође повремене позе неустрашивости, ипак се личност која је у питању не може објаснити том појавом, јер код ње постоји углавном нормалан став према животу. Животни став наш претставља једну равнотежу нагона, мисли, осећања, тенденција, побуда; личност је нешто релативно стално, јер се равнотежа коју претставља може пореметити каткад, и на кратко време; ипак је код нормалног човека углавном стабилна, док су појаве поремећења тренутне и пролазне. Стога су исто тако тренутне и пролазне, дакле малог значаја, и појаве одговарајућих компензаторних тенденција. Уопште је тешко примити типологију у којој објашњење једне појаве захтева другу, њој супротну, одређивање једног појма тражи одређеност њему контрадикторног. То је приступачно логицистичком, или боље рећи „дијалектичком“ — које није ништа друго до модеран начин „да се слабија ствар прави јачом“ — начину решавања проблема, док остаје страно егзактном научном.

Појава Јунгове типологије још један је доказ да психоанализа није само метода лечења, него и покушај да се баци светлост на све проблеме људске душе; она можда није поглед на свет, али је свакако „поглед на душевни живот човека“. С једне стране чак је то покушај да се продубе проблеми психоанализе, да се нађу филогенетски корени оних појава које психоанализа утврђује као такве. Посматран споља Јунгов покушај једва се може убрајати у психоанализу. Ипак је то примена психоаналитичке методе ма да у сасвим другом смислу и правцу неко код Фројда и Адлера, дакле доказ вредности психоанализе. Зато се код Јунга јаче осећа логи-

цистичка тенденција него код прве двојице: логичка структура једче-

теорије није вештачка само на једном земљишту, на оном на коме је поникла; пренесена на друго она се показује и ту мора да се одржава и против чињеница. Психоанализа је дала најмање критичке резултате у области нормалног душевног живота одраслог

—_-Каа-нн-—__=___ — —

~