Учитељ

124

Христа, Платона, Канта, Толстоја итд. Као што за њих не знају примитивни људи. Кад не би постојао писмени знак за изражавање идеја, шта би вредели проналасци Кеплера, Едисона, Тесле, Марконијаг Да не зна човек писмено да изрази своје мисли, не бисмо имали никаквих културних тековина. Библиотеке, та скровишта људских идеја, проналазака и открића, продукат су писменог изражавања. |

Као што се све људске снаге могу развијати њиховом употребом и вежбом, исто се тако и способност писменог изражавања може развијати вежбом, а као најбоље средство за ту сврху служе писмени састави. Према томе задатак писмених састава је оспособљавање деце га самостално писмено изражавање. Школа мора да научи и оспособи своје васпитанике за потпуно самостално концизно писмено изражавање, јер то је насушна потреба не само за науку, него и за практичан живот.

У старој школи писмени задаци су се обрађивали, а можда се понегде и сада обрађују, друкчије, но што то захтева радна школа, и није им се давао толики значај, колики они имају у ствари. Тако, на пример у првом разреду писмене радње сводиле су се претерано на преписивања из књига или са школске табле. Главна пажња поклањала се техничком савлађивању писмених знакова и лепом писању. Деца нису морала да мисле на оно шта су преписивала, нити су се интересовала за такав рад, јер ништа нису уносила од себе, него су једноставно и дословно копирала и преносила речи и реченице из књига у своје свеске. О самосталном изражавању, о самосталним писменим саставима није се говорило. Наставник је био потпуно задовољан, ако му деца лепо и правилно препишу текст из књиге. Разуме се и то је добро када деца лепо пишу, али лепо писање није циљ, већ, можда, само средство. Додуше од преписивања има извесне користи, јер дете уочава облик појединих речи, али за развијање дечјих стваралачких снага таква пракса не може да има никакве вредности. Према томе, ако се у првом разреду деца не вежбају у самосталном писменом излагању, онда можемо да сма. трамо да је та година за њих изгубљена за увек.

Скоро се на исти начин радило у другом разреду. Разлика је била у томе, што су, поред преписивања из књига, деца још писала и диктате. Наставник је диктирао, а деца су писала. Нису деца писала оно што су знала, што су доживела, што је њих интересовало, већ су чисто механички писала диктиране речи и реченице. Очевидно је, да је код таквог схватања и извођења писмених састава и друга година била изгубљена, јер се ни у њој нису вежбале дечје стваралачке снаге, а зна се, да снаге које се не вежбају, не развијају се.

На овом месту морам да се оградим. Диктат постоји и у нашим огледним школама, али не због тога што га сматрамо за згодно васпитно средство, већ зато што се то прво тражи наставним програмом, а друго — што се на пријемном испиту дечја писменост процењује баш на основу диктата. Па кад је тако, онда морамо и ми да водимо рачуна о тој парадоксалној чињеници и да се побринемо за нгшу децу.