Учитељ

суштини очевидно је и то, да сваки посебни друштвени циљ добија вредност и смисао само као средство за остварење или као облик изражаја општег циља и, дакле, опште суштине друштвеног живота као таквог. И ако у стварности, у пракси, људска друштва и партије живе и раде тако, као и људи појединци, под влашћу слепих и неосмишљених страсти не дајући себи обрачун о томе зашто и због чега и они теже остварењу датога циља, разуме се то не мења суштину ствари. Напротив, због те слепоће још већу практичну оштрину добија захтев за право осмишљење друштвеног живота и за развиће праве друштвене самосвести.

Ако је уопште такво практично значење социјално-филозофског сазнања, онда оно потпуно изузетну оштрину добија баш у наше време. Савремено стање човечанства одређено је са два момента, који су у извесном смислу противречни један другоме и спајање та два момента даје садашњем друштвеном животу неки нарочито трагичан карактер. С једне стране, човечанство је од светског рата ступило, као што изгледа, у појас потреса, преврата и бурног историског таласања. Политика — међународна и унутрашња — изгубила је своју некадашњу стабилност. Низ старих држава је срушен, а на место њих су постале нове државе, које још нису чврсте и немају јасне тежње. Стари облици државног живота замењени су "новим. Сви прастари животни подупирачи пољуљани су. Политички живот налази се у растопљеном стању свуда царује нестабилност, колебљивост и свуда се траже нови облици живота. Хаос на истоку Европе само је јасан израз ове свеопште пољуљаности и он је у извесном смислу. сведок за стање свега света, његово непрекидно мементо мори. Народи далеког Истока, још недавно обрасци несаломљивог мира, налазе се у врењу и угрожавају хегемонију европске цивилизације. Човечанство, које се још није опоравило од последица светскога рата, стоји под претњом нових ратова и потрега. Епоха мира, мирног културног развића, развића цивилизације, оплемењавање нарави и ојачања личне слободе, завршила се. Ми смо обухваћени неким бурним коловратом, историска струја са бесном снагом носи нас незнано где, међу множину стена и подводног камења. И уједно с овим — а у томе је други карактеристични моменат нашега доба — савремно човечанство за разлику, на пример, од поколења, које је преживело бурни историски покрет крајем 18 и почетком 19 века, лишено је сваке одређене друштвене вере. Пољуљани су не само стари стубови живота, већ и све старе идеје и веровања и њихово место нису заузеле неке нове идеје које би одушевиле човечанство и улиле му праву веру у себе. Чак комунистичка вера празнује Пирову победу. Њено остварење у пракси значи пропаст њених чари као вере. Нека народне масе, које увек иду као заштитница умних покрета, још стоје под њеном влашћу, али су стваралачки умови, осниваоци идеја којима је суђено да у будућности формирају живот, већ за увек охладнели према њој и осетили њену инсолвентност. Наиме пропаст социјализма за време самог његовог триумфа образује неку многозначну повратну тачку у духовном животу човечанства, јер уједно са социјализмом руше се и њетове претпоставке — та хуманистичка вера у природну доброту чо-