Учитељ

спели до ширег схватања својих властитих основа. Овде филозоф остаје само на том гледишту да је научно сазнање подређено вишем и ширем сазнању које иде до саме суштине проблема. Ако научно испитивање противречи идејама које обухватају шире животно поље у потпунијој целокупности, не може се признати за тачно. Његова егзактност је само привидна. Методичка тачност не може да отстрани изворе неисправности, ако научни радник остане само у уском сектору света и испитује само површину појава. Хесена води идеја потпуности и целосности која му омогућује да разликује научно испитивање што обухвата цео проблем са његовим најширим односима, од назови-научног „испитивања“ затвореног у најуже границе „стручњаштва“.

Дидактичка идеологија тражи научно решавање психолошких проблема, али је свесна тога да физиологија и психологија саме по себи не могу бити последњом инстанцијом тамо, где противрече дубљим и општечовечанским гледиштима. Као пример како педагошка идеологија употребљава своје критерије за оцену да ли су тачне психолошке и физиолошке студије може нам послужити проблем коедукације, а евентуално и проблем коинструкције, како сам показао у свом делу „Касопанзасе ЗКкојфу!“ (Глава М, стр. 108 ##.). Учитељ као научни радник не може игнорисати психолошка испитивања у дидактици, него их напротив у пуној мери употребљава у своме раду, али после пажљиве идеолошке критике, која сама собом такође претставља научни процес, али научни процес који је свестан ширих идејних и моралних односа. У томе смислу наука одлучује о главним дидактичким проблемима претпостављајући да не може бити истинито оно што није морално тј. оно што се противи социјалном, привредном, културном и политичком напретку човечанства.

Принцип прирођене реакције нема за циљ да мази поједино дете тиме што ће угађати различитим његовим склоностима, као што је настојала експресионистичка педагогика. Задатак овог принципа је да нагласи да личност можемо само онда схватити у њеним најдубљим основима, да јој само онда можемо омогућити истинску слободу, кад је пустимо да реагира не према својој самовољи, већ напротив: према својој унутрашњој законитости. Претпостављамо да је настава која се не руководи психолошком законитошћу у мањој мери ефикасна да није органска, већ се задржава на платформи механизма и да, према томе, не доприноси слободном развоју људске личности.

Да упознамо прирођене дидактичке реакције омогућава нам пре свега студија општих закона учења, како су их утврдили Џенингс (Јепитез), Торндајк (ТћогпшКе), Уатсн (Магзоп), Павлов, Келер (Кбћег и други научници. Дакле: ако се тзв. „РШпа гопаћ“ (читај: путинг тхру)>) показао неефикасним, моћи ће учитељ једва да се ослони на њ у школском раду. Он неће при писању водити

5) Енглески термин: кад се приликом дресуре воде удови животиње директном интервенцијом онога ко животињу дресира, а у циљу да она увежба извесну радњу. Прев.