Учитељ

пање од стадија на коме се налазе деца. Писмо тих особа веома је слично дечјем писму;

да женска одрасла лица имају често кратке прсте и да због тога држе држаље окомито при писању;

да органи за писање код седмогодишњега детета претстављају једноставан апарат, недовољно развијен и увежбан, али да се исти налази у јаком развитку;

да је способност хватања прстима код те деце мала; да та деца хватају шаком, а не прстима као одрасли;

да су мишићи за савијање на оредњем прсту код седмогодишњака врло слабо развијени. Тиме се објашњава околност што та деца снажно притискују кажипрстом када пишу;

да су им пронатори врло слабо развијени насупрот врло добро развијеним супинаторима, па је то разлог да највећи део ове деце држи руке при писању шачном граном окренуте у страну;

Рамењача која још од ембрионалнога зачетка показује тенденцију увијања руке, наставља тај процес у појачаном темпу у доба када дете почне да похађа школу.

Из свега досадашњега излагања излази јасно да постоје разни типови руке који се међу собом врло разликују. Главну карактеристику појединога типа руке чини став руке, јер он одређује положај руке при писању. Та различност у ставовима руку изискиваће различита пера при писању. Тако долазимо до различитих типова пера од којих су најважнији:

Тип шиљастог пера који одговара типу руке која је у нормалном ставу окренута шачном граном напред, а при писању горе. Напред је управљено и перо када пише. Рука не лежи на шачном корену, него је у ваздуху за време писања, да би тако могла дати потребну еластичност, што чини главну карактеристику овога пера. Држаља се држи лабаво. Овај тип руке, као и тип који се приближује њему може се служити затупастим пером које има на врху куглицу. То је оно перо које је код нас боље познато под страним именом „кугелшпицфедер“. Ово перо има мању еластичност него оштро перо, па изискује извесно притискивање кад му је куглица мала. У неким школама сматра се ово перо за универзално па се даје свој деци без разлике на став руке. Међутим, извесни реформатори наставе у писању, као што су Лудвиг Ситерлин, Франц Леберехт и др. одбацују ово перо због непотпуне фабрикације која је доста честа код ових пера. Сем тога ни писмо писано овим перима не задржава једнаку боју: у почетку писања писмо има јасну боју мастила, а уколико ове материје више нестаје, утолико писмо постаје блеђе.

Посебан тип пера изискује рука која има став који гравитира јаче у десно. За такву руку најбоље ће одговарати перо са косо лево отсеченим врхом. То је тзв. „Ли-перо“. Самом својом техником, под претпоставком да њиме пише рука са описаним ставом, ово ће перо изводити дебеле потезе без притискивања.

Руке, чији је став окренут за отприлике 90% од 0% става у страну, требају „То-перо“ које на врху има пресек косо десно. Овај тип пера најчешће је заступљен код деце, ма да има доста и одра-