Учитељ

руке у десно при писању омогућено је пружањем лакатне кости, жбице и рамењаче, а њихово пружање омогућава лакатни и рамени зглоз.

Значајну улогу при писању имају већ споменути пронатори и супинатори. Због њихове велике важности морамо се на њих вратити поново. Супинатори су код седмогодишњака доминантни. Они чине да је шачна грана окренута у страну. Значајна је ствар, да током дечјег развитка супинатори слабе на рачун пронатора који јачају и у току развитка ојачају у толикој мери да се шачна грана окрене напред. Ово увијање почиње на рамењачи и то на доњем делу њеном, на зглобу, о који се ослања лакатна кост и жбица. Почиње врло рано, још док се дете налази у ембрионалном стању, па се наставља кроз дечји живст и достигне свој најјачи развитак баш у доба када дете почиње да похађа школу; дакле у шестој односно у седмој години.

Све ово показује да је рука детета у првом разреду основне школе неразвијена; да није у стању да изводи сложене покрете од којих настаје писмо и да је потребна нарочито нега руке пре писања као и за време саме наставе у писању.

Сваки утицај на дечју руку који би био супротан природном току развитка дечјих органа за писање, штетан је и као такав мора оставити траг несавршености на младом организму дечје руке. Супротан рад биће ако настава у писању почне сувише рано и без припреме. Рано ће почети, ако почне у доба у коме се налази ученик првога разреда основне школе. Зато се у новије време са упућене стране поставља захтев, да та настава почне у другом разреду. Тај захтев немогуће је довести у склад са захтевима наставнога плана који тражи учење писања баш у првом разреду основне школе, па је с тога потреба извођења припреме дечјих органа за писање још јаснија. Тај рад мора бити тако подешаван и извођен да он постане чинилац који ће потпомагати анатомско-физиолошки развитак дечјег органа за писање, почев од рамена па до најситнијих делова прстију. — Када се ствар овако схвати, онда није тешко решити питање, кад ће овај рад почети и на чему ће се изводити. Живот дечји тражи неодољиво да се иживљава у пуном смислу те речи. То мора да зна учитељ нове школе. Он мора то да уважи и да то омогући. Зато школа не сме да прекида дечји живот из претшколскога доба. Школски живот новога ђака мора да буде продужење претшколскога дечјега живота. Он мора деци омогућавати да се играју у песку: да граде од песка куће, цркве, тунеле, брда, планине, канале, мостове и све што им дође на памет. Он мора деци дати прилике да се до миле воље играју: бацања камена, бацања и хватања лопте, џилитања итд. Он мора дати деци у руке и друга средства као: пластилин, иловачу, штапиће и сл. Али, најважнија брига школе састојаће се у томе да рад на овоме материјалу подеси тако да он заиста помаже природан ток развитка дечјих органа за писање, Само тако ће се постепено оспособљавати дечја рука за извођење тешких и сложених покрета у писању.

Са физиолошког гледишта препоручује се да се припрема крупних мишића изводи у већој мери него малих мишића, јер ће