Учитељ

нам принцип унутрашње мотивације наставе само као королариј“) основног аксиома данашњег схватања органске наставе. Учитељ напушта интересовање, вештачки пробуђено додацима уз предмет или другим променама на предмету, и обраћа се интересу који је непосредно дат у систему ученикових циљева и потреба, тако да наставно градиво изазива питања на које онда настава даје одговор. Са овог гледишта је свест о проблему претпоставка органске наставе. Наставно градиво у радионици (лабораторији), дакле у органској школи, средство је за извршење посла, а не претставља „скуп (гомилу) претстава“ или „истакнуте претставе“. Ученик сам, зропје зџа, буди у себи интересовање за сам предмет и његову употребу. Тај унутрашњи интерес, који потиче из васпитаника самог а не од учитеља, задовољава слободу ученикова учења па може, према томе, да буде полазна тачка за развој личности. Наметнуто меморирање, репродуцирање наставног градива и целокупну наставу мотивирану спољашњим начином по-

моћу различитих „штака“: — очигледношћу, причама, варирањем ситуација, конкретним улепшавањем симбола (1 је бич, А кућица са шиљатим кровом итд.) — све то можемо, заједно са Дјуиом,

сматрати за „интелектуално ропство“. Тај филозоф исправно напомиље да таква неслобода у настави противречи појму демократског друштва, већ се потпуно слаже с аутократијом у којој већина народа нема властитих циљева и властитих идеја, већ их прихвата од ауторитативне мањине.

Као што динамичка настава значи непрестано настојање да се ликвидира властита антитеза, тако је и унутрашњим начином мотивисана настава прожета задатком тј. наставом која је друштву дата као објективна нужност. На нижем ступњу наставе задатак је проткан игром, на средњем ступњу ближим интересима, а на вишим ступњевима образовања је све више и више прожет већом присношћу интереса која расте упоредо са учениковом социјализацијом а кроз то и озбиљном свешћу о задатку и дужности. Чим се дубље развије схватање значаја задатка, тим присније је рад мотивисан, док на највишем ступњу образовања и рада, пројекцијом у апстрактни идеал, не дође до потпуног идентификовања задатка са његовом антитезом, са мотивацијом. Органска настава значи непрестано настојање да се та два поларна чиниоца (задатак и мотивација), који чине најдубљи и основни слој човечје активности, што уже испреплету и прожму.

(Наставиће се) Вацлав Пшихода, Праг

(Ауторизовани превод Ферд. ]. Маслића)

19) В. напомену бр. 8.