Учитељ

живој радњи. Све што је живо, покретљиво изазива дечје спонтано интересовање.

Једна особеност овог ступња показује се у томе да лете из дубине своје унутрашњости тежи ономе што у њему буди аријатна осећања. Дете је по битности весело и његовом духу потребна је и неопходна веселост. Отуда њега осваја све што изазива радост, смех и што личи на игру.

Од изванредног је педагошког значаја и психолошка чињеница да деца седмих година схватају само 2Сојединачне појаве. Њима недостаје способност за апстраховање и за разумевање апстракција. Исто тако она још нису дорасла за мишљење управљено на унуптрашње појаве.

Из ових главних одлика дечје душевне природе могу се извући значајни педагошки закључци. Сви они сведени доводе до признања неколико принципа пресудних за организацију букварског градива.

Као први, неизбежни захтев, намеће се тај да буквар има да буде испуњен садржајима који се црпу из дечје стшварносшп и из дечјих доживљаја. Добијање и развијање гласова и слова треба да се врши из дечјег круга доживљаја. Мора се бирати само оно што има унутрашње везе са дечјим животом и што децу непосредно иншересује. Сцене и ситуације у буквару ваља да потсећају децу на догађаје у њиховом животу и даих загревају. Не тражи се само да деца разумеју, него да преживљују оно што читају. Уколико она ту више осећају, утолико се више удубљују, уживљавају, утолико их више обузима радозналост да сазнају шта слова имају да им кажу.

Весели живот детета у разним манифестацијама код куће, у школи, са друговима, са домаћим животињема, служи као извор из чега буквар узима садржину. Снешко, змај, оџачар, медведар са медведом, циганин са мајмуном, вашар, купање у реци, санкање, љуљаље и разне свакидашње игре, имају за децу изванредне привлачне снаге.

Свежа садржина и топли живот ваља да се уноси у буквар од самог почетка, од оних првих — почетних слова. За та слова везују се оживљавајући моменти у сликама и текстовима, који ће да освоје дечје интересовање и да оживе вољу.

О томе свакако не може бити речи код оног, још и данасу домаћим букварима популарног, и ако неоправданог, учења слова на т. зв. нормалним речима. Изоловање речи и слике са усамљеним предметима (ашов, игла, дрво, ексер, јаје, кола, пас, уво, реп, цигла итд.), без живих догађаја, или са догађајима где деца не налазе себе, не остављају на децу утисак. Оне не могу допринети да тај рад постане задовољство и да у деци инспирише жељу за читањем.

У смислу захтева да се гласови задобијају из животних облика данас се у букварима износе гласови — слова не само као саставни делови говорних целина — речи, већ као изрази разних