Учитељ

јевсково схватање света није апстрактни систем идеја и такав систем не може се тражити код уметника, мучно да је он уопште могућ. Његово схватање света је генијална интуиција човечје и светске судбине. Ово је уметничка интуиција, али не само уметничка, већ тако исто идејна, сазнавачка и филозофска интуиција, то је гнозис. Достојевски је био гностичар у неком нарочитом смислу. Његово стваралаштво је знање, наука о духу: Достојевсково схватање света је пре свега у великој мери динамичко и ја хоћу да га откријем у овој динамичности. С ове динамичке тачке гледишта код Достојевскога нема никаквих противуречности. Он остварује принцип сојпс епсја орозНогшт. Сваки мора изаћи обогаћен знањем кад Достојевскога чита с удубљивањем. И то знање ја бих хтео у потпуности да обновим.

О Достојевском су много писали и многе интересантне и тачне ствари речене су о њему. Али ипак не постоји целосно схватање о њему. Достојевском су прилазили са разних „тачака гледања“ и њега су оцењивали судом разних гледишта на свет, па су и разне стране код Достојевскога у зависности од тога откривали или прикривали. За једне он је био, пре свега, заступник „унижених и увређених“, за друге био је „суров талент“, за треће — пророк новога хришћанства, за четврте Достојевски је открио „тајнога човека“, за пете он је био, пре свега, истински православац и весник руске месијанске идеје. Али сва ова схватања, која су нешто откривала код Достојевскога, нису била конгенијална његовом целосном духу. Дуго време за традиционалну руску критику Достојевски је био несхватљив, као и све највеће појаве руске литературе. Н. Михајловски је био органски неспособан да схвати Достојевскога. За схватање Достојевскога потребан је нарочити склад душе. Познавалац ради сазнања Достојевскога мора бити сродан с предметом, са самим Достојевским, мора имати нешто од његова духа. Тек у почетку ХХ века код нас је почео духовни и идејни покрет, у коме су се родиле душе, које су сродне Достојевскоме. И тада је код нас необично порастао интерес за Достојевскога. Мерешковски у својој књизи „Л. Толстој и Достојевски“ ипак јео Достојевском нешто боље од свега написао. Али и он је јако заузет провођењем своје религиозне шеме упоредо са Л. Толстојем. По њему Достојевски је само средство за проповед религије васкрслог тела и јединствену оригиналност духа Достојевскога он не види. Али Мерешковски је ипак први нешто открио у Достојевском, што је раније било потпуно скривено. Но његово схватање Достојевскога ипак је принципијелно нетачно. Сваки велики писац, као велика појава духа, треба да се схвати, као целосна појава духа. У целосну појаву духа треба интуитивно понирати, духовно је гледати, као живи организам, уживљавати се у њу. Ово је једини тачан метод. Не може се велика и органска појава духа подвргавати вивисекцији, јер она умире под ножем оператора и немогуће је више посматрати њену целост. Ка великој појави духа треба прилазити са душом, која верује и на појаву не гледати са подозрењем и скепсисом. Ме-