Учитељ

и Бога, човека и ђавола, реалне су код њега идеје којима човек живи. То раздвајање човечјега духа, које претставља најдубљу тему романа Достојевскога, не може се реалистички расправљати. Потресно генијално цртање односа између Ивана Карамазова и Смердјакова, кроз које се откривају два „ја“ самога Ивана не може се назвати „реалистичко“. Још мање су реалистички односи Ивана и ђавола. Достојевски сене може назвати реалиста ни у смислу психолошкога реализма. Он није психолог, већ пнеуматолог и метафизичар — симболиста. Иза свеснога живота код њега је увек скривен потсвесни живот и с њим везана пророчанска предосећања. ЈЉуде не везују само ти односи и везе, које су видне на дневној светлости свести. Постоје тајанственији односи и везе, које силазе у дубину потсвеснога живота. Код Достојевскога други свет увек продире у односе људи овога света. Тајанствена веза везује Мишкина са Настасјом Филиповном и Рогожином, Раскољникова са Свидригајловом, Ивана Карамазова са Смердјаковом, Ставрогина са Хромоношком и Шатовом. Код Достојевскога су сви приковани један уз другога неким необичним везама. Нема код њега случајних сусрета и случајних односа. Све се одређује у другом свету, све има виши смисао. Код Достојевскога нема случајности емпирискога реализма. Сви сусрети код њега су судбоносни сусрети по своме значењу. Сви сложени судари и односи између људи не испољавају објективно-стварну, „реалну“ стварност, већ унутрашњи живот и унутрашњу судбину људи. У овим сударима и узајамним односима људи решава се загонетка о човеку, о његовом путуи изражава се светска „идеја“. Све то тако мало личи на тако звани „реалистички“ роман. Ако се Достојевски и може назвати реалиста, онда је он мистични реалиста. Историчари литературе и књижевни критичари, који воле да откривају утицаје разне врсте и позајмљивања, воле да показују на разне врсте утицаја на Достојевскога, нарочито у. првоме периоду његова стваралаштва. Говоре о утицају В. Ига, Жорж Сандове, Дикенса и делимично Хофмана. Али право сродство Достојевскога постоји само са једним од највећих западних писаца — са Балзаком, који је тако исто мало био „реалиста“, као и Достојевски. Од великих руских писаца Достојевски се непосредно приближује Гогољу, нарочито у својим првим приповеткама. Али став према човеку код Достојевскога је битно друкчији него код Гогоља. Гогољ усваја растављен човечји лик, код њега не постоје људи, већ место њих чудне ругобе и њушке. У овом погледу Гогољу је блиска уметност Андреје Белога. Достојевски је целосно примао лик човечји и откривад га у последњем и палом човеку. Кад се је Достојевски потпуно развио и говорио своју нову стваралачку реч, он је већ био изван свих утицаја и позајмљивања; он је једииствена појава, он је стваралачка појава која није постојала у свету.

„Записи из подземља“ деле стваралаштво Достојевскога на два периода. До „Записа из подземља“ Достојевски је још био психолог, иако с оригиналном психологијом, он је хуманиста, пун

Учитељ 26