Учитељ

„Брже децо, брже. Ено Душко и Миле пуштају змај. Види Боро диже се. А, шта му је садр Неће да се пење. Ево, пада. Пази Душко, да се не поцепа. А, сад знам шта му је. Не ваља му реп. Трчи, Миле, донеси камен да завежемо за реп. E, ca je добро. Сад мора да лети. Ено, пење се. Гледајте, децо, оде чак до неба!

Као што се види, понекад је довољан дијалог, па да се цео догађај претстави.

Супротно овом снимању, којим се добија жива слика ситуације, било би суво излагање и ређање, отприлике овако:

„Једног дана отишли су Душко и Миле да пуштају змај. Душко је трчао и змај се дизао. Али наједанпут почне да се тетура и падне на земљу. Душко се сети да му је реп лак. Он каже Милету да донесе парче камена. Миле оде и донесе један камичак. Деца завежу камен за реп. Сад опет пусте змај и он се подигне високо.“

Међутим, за ове дечје књиге, где све треба да живи и и светли, као да се бирају бледа, безбојна укочена описивања и причања. По њима се сусреће један, у фразама натегнути, силом тражени беживотни и безбојни језик. У томе је основна неприродност ових књига. Речито сведочанство о томе пружиће неколико приложених ставова, а слични се могу наћи по свима букварима.

Била је у соби баба. Она је била мало назебла и због тога нешто слаба. Бата иде баби и даје јој рибу. Болесна баба не сме да једе рибу. Она би лубенице.

Бора донесе баби лубенице.

У соби су јели. Пале су мрље по патосу. Јеси ли ти јеог ја сам јео — да ли си јео сам сира и меса, дај ми мало соли, сад сам сит. — Ја сам се обуо, а ти си бос, обуј се!

Луне и лљула

Луне воли лулу. А нана вели: Не, Луне, не, лулу. Није лула лепа. Не лудуј, Луне! И Луне није сада луд.

Дара и тета

Сат удара десет сати Дара се удеси

и посети тету

тета се радује Дари

од радости је сира даје.

Теле и лето

теле се потужи на лето што жеже. то беше слушала ласта