Учитељ

ЈЕДНА НЕЖЕЉЕНА И ПРЕРАНА ЧИТУЉА

Нашег старог друга, народног просветитеља и књижевника г. Сретена Динића, снашла је неочекивана и велика жалост, умро му је син, највећи понос и оличје његове идеологије, Часлав Динић, учитељ огледне школе у Нишу, 10. априла ов. год. у 36. години свога живота, у пуном јеку свога обилатога и плоднога рада.

Кад говоримо о овом ненакнадивом губитку нашем, налазимо за потребно, да се осврнемо за часак само на један моменат његовог доскорашњег рада. Били смо очевидци јуна месеца прошле године на конгресу огледних школа у Борову, на угледном предавању, које је Часлав држао и довољно је само поменути то, па знати одмах ко је и какав тај учитељ био, који је овако успешно започео своје деловање, а прерано отишао са овог света. Доиста, у праву смо да констатујемо да је после рата наишао талас младих учитељских генерација, од којих једни теориски обрађују педагошку науку, а други на практичном послу усавршавају методику и рад на терену. У ову категорију спадао је Часлав, чији нам је рад служио на част. И ми смо у дубокој жалости што га морамо уврстити тако прерано у ред покојника. Јер је његов рад био и обилан и квалитативан и садржајан, како у селу док је био, тако и у вароши. Зато га је цела варош искрено ожалила и импозантно испратила до вечне куће, где се 7 говорника изређало док су исцрпели сав његов рад на просветном и културном пољу. Носећи ревносно буктињу идеологије свога оца, он је оставио дубоку бразду за собом и неутешни бол како у својој породици са двоје сирочади и неутешном оцу, тако

и целом друштву У чијој је средини радио. Ур.

УШ. — Оцене и прикази

Јелисавета Бранковић: ЗНАЧАЈ ИНДИВИДУАЛНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ ЗА ВАСПИТАЊЕ. Београд, 1989.

Васпитање је један од најбитнијих тако и одржања људскога рода. Њиме не само култура постаје, него и човечанство постоји. Оно се појавило и израсло с човеком, и може нестати једино с њим, дер је део његова живота, који се њиме све више обухвата. Стога, сложеност живота је и сложеност проблема васпитања. Педагози се не слажу да ли васпитање треба да се заснива на свима познатим животним појавама, или пак само на једној од њих, којом би се обухватиле и остале. У томе лежи порекло разних педагошких учења, која г-ђа Јелисавета Бранковић наводи у Уводу, указујући на несумњиву чињеницу да „питање васпитне вредности индивидуалне психологије“ има онај исти значај који имају и остали педагошки правци.

По г-ђи Бранковић, учење индивидуалне психологије, коју је основао Алфред Алдер, одликује се' нарочитим истицањем породичног васпитања, које „почива на првом месту на мајци“. Њена је улога од пресудне важности за формирање детиње душе, која се ради тога мора претходно сазнати. Стога, писац с правом тврди да је за разумевање Адлерове педагогије преко

потребно познавање његове индивидуалне психологије, која је изложена

у првој глави.

Још у најранијем добу дете упоређује себе са својом околином. Резултат тога поређења је осећање његове немоћи и недораслости, због чега „оно осећа своју нижу вредност“, ради чијег се ублажавања јавља реакција, која изазива постављање животног циља. Средства, пак, за постигнуће животног циља одређују схему, по којој се живот креће, што Адлер назива животним планом или стилом. Уз то се под утицајем породице и школе, код детета буди осећање за заједницу, из чега израста љубав према околини. При томе мајка треба да првобитно детиње интересовање за себе пренесе на остале чланове породице. Тиме се омогућује социјална при-

фактора како културног живота

4 1

џ Па аи теме |