Учитељ

живљујемо тешке призоре у животу, које не би смо морали доживљавати да смо били енергичнији у моралним сналажењима 2

А кад то тако стоји, онда се само по себи намеће питање: па шта људи сматрају за врлину Мало необично питање, када су школа, црква и етика то прецизирале одавно, свака у своме кругу и својим смерницама. За људе који не воле врлине, одговор би гласио: ништа. За људе који не воле врлине, пре ће сматрати за врлину оно што је противно врлини, него ли праву врлину. Немојмо да се заваравамо. То није произвољно речено. Епископ Николај Велимировић је ту скоро у једној својој беседи напоменуо да је наш народ у већини добар и да је погрешно мишљење да већина људи не ваљају. МИ ми делимо то мишљење, јер зло би било да је друкчије. Али није мали број ни оних који су ван сваке врлине. На сваки начин да је Владика Николај при оваквој констатацији својој имао пред очима село, чији је народни геније кроз народне песме дао такву солуцију за неговање врлина, да тај драгоцени фолклор народни тек сада проучавају етичари, филозофи и социолози, који нам показује да ми ни сами нисмо знали какву је богату моралну динамику наш народ имао на свом рођеном огњишту. Па је ипак баш из те домене у којој је радио Владика Николај ових дана једно писмо дошло, како једна установа пише другој установи: „Пожурите да нам помогнете у сузбијању друштвеног корова, јер тај коресв све више буја.

Значи да и врлине пропадају као и свака нежна ствар, ако се не бди над њима. Зато што постоје више они што растурају него они који граде. И зато што и врлине траже своје неимаре, као и грађевинарство. И духовна култура тражи своје конструкторе као и материјална. А то ће рећи да није довољно само да се духовна култура истакне, него је треба обрађивати. И врлине као срж духовне културе треба неговати и подржавати да би се уживеле у човеку и постала друга навика његова. Јер врлине које је Сократ у својим разговорима истакао, а Христос разрадио у својим причама и Достојевски, Емерсон и други социолози, филозофи и романсијери популарисали, још нису одомаћене у човечанству ни приближно колико би то било неминовно за нормалан живот. Јер се показало да ти универзални стражари човечанског морала нису били довољно моћни да задрже човечанство да не срља у пропаст, него су им потребни следбеници и апостоли да наставе ту мисију и друштво погодно за пријем такве културу духовне. А где такве погодбе нема онда су нарочите организације потребне за сузбијање рушилачког рада појединаца, или читавих група морално дезоријентисаних, развраћенихХ, изопачених, чиме обично обилују малограђанска места, која су дохватила нешто од културе, па недовршила своје култивисање духовно и као конфузна маса постала више штетна него корисна. На социолозима и социјалним педагозима и уопште народним просветитељима је остало да путем народног просвећивања те нездраве средине проветравају и изводе на целисходан пут. Јер ако у биљном царству постоји коров, који се може требити и чистити, људски „ко-