Учитељ

сам да је одрасло дете, не у рђавом смислу те речи, већ да се роди с карактером дечачки — простодушним. Има људи који воле да су у друштву деце и-који умеју да забаве децу и причом и разговором, чак и игром, учествујући у њој. Деца, са своје стране, дочекују такве људе с великом радошћу, слушају их с пажњом и гледају на њих као на своје пријатеље. За такве се код Руса каже: то су дечји празници. Такви „дечји празници“ потребни су и дечјој литератури.

Али резонерима, ћаскалима не допадају се слични захтеви. Разумљиво „Коме је пријатно да слуша своју смртну пресуду, своје искључење из списка живих» Вероватно да из истог разлога рђави стихотворци не могу поднети мишљења о вишим захтевима уметности. У њима виде своје уништење. Одузмите резонерима право да моралне сентенце пресипају из празног у шупље — шта им остаје2 Живот, љубав, одушевљење, таленат не добијају се са улице, не купују ни за новац, ако нам их природа није даровала. А ништа лакше него ћаскати. Треба само имати хартије, пера и мастила и сести само ће потећи. Зар поклоник Бахуса није у стању да говори о убитачном утицају јаких напитака на тело и душу и о корисности трезвености и уздржавања» Развратник да изговори пун кош громких фраза о моралности И зар бездушник и човек хладна срца није у стању да уздуж и попреко расуђује о љубави, богобојажљивости, доброчинству, самопожртвовању и осталим најсветијим осећањима, која он нема у души» Живот, топлота, занимљивост и поезија — доказ су да човек говори од срца, из убеђења, љубави и вере, и све се то муњевитом брзином преноси на слушаоце. На против, мртвило, хладноћа и досада доказују да човек говори о ономе што му је у глави, а не у срцу, што не чини бољи део његовог живота и што је далеко од његовог убеђења. Али, понављам, за многе људе лакше је да расуђују него да осећају, и пресна вода резонерства које имају доста, за њих је боља и укуснија од пенушавог нектара поезије, који бедници! никад нису ни окусили. И шта они желе» Један хоће да увери децу да је рано устајање врло корисно, јер је један дечак који је навикао да устаје кад сунце изгрева нашао у пољу новчаник с новцем; други хоће да увери децу да треба устајати доцкан, јер је једна девојчица која је устала рано и пошла у шетњу, назебла и умрла; једни кажу деци — журите се, други — не брзајте, трећи — будите отворени, ништа не скривајте; четврти — не говорите. све што знате. Коме веровати, кога послушати2... Најинтересантније је што се за потврду свих поменутих „дубоких“ мисли узимају случајни примери, који управо ништа не доказују. Моралне сентенце не само да су одвратне и некорисне саме по себи, већ и кваре чак и најлепше и пуне живота књиге за децу, ако се увуку у њих. Причате деци бајку или историју: скрите се иза ње да се не приметите. Нека све у њој говори само о себи, непосредним утиском. Ммате извесну моралну сентенцу. Не реците је деци. Пустите их да је осете, не изводите из ње закључке на крају вашег причања. Пустите их нека сама изведу потребне конзеквенције. Ако им се прича допала или ако је читају с уживањем — учинили сте своје, постигли циљ“ (Из рецензије књиге „Дар у новој години“ — Две Хофманове приче, т. У, стр. 194—196).