Учитељ

Око 1865 године отворена је српска основна школа и у Цариграду. Њу је отворио професор Аћим Пивљаковић Ужичанин, доцније професор у Пожаревцу и директор гимназије у Јагодини. Седамдесетих годива прошлог века школска зграда ове школе изгорела је, због чега је и школа престала с радом.

Да би се што више сузбијала насилна бугарска пропаганда у Ј. Србији, и да би се помогло српском живљу у просветном и сваком другом погледу, образован је 1868 године у Београду Национални одбор од три лица за пропаганду и рад у јужним крајевима. Претседник тог Националног одбора био је архимандрит Нићифор Дучић а чланови, Панта Срећковић професор и Милош Милојевић, а 1872 год. и Стојан Новаковић, док није постао Министар просвете (2-1У-1873). Задатак је овог Националног одбора био: да прати и сузбија рад Бугара, да хвата везе с виђенијим Србима, да отвара школе и попуњује учитељска места млађим и спремнијим учитељима и да што више питомаца спреми за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. На тај начин отпочео је живљи рад на просветном пољу у Ј. Србији. Овај Национални одбор учинио је огромне услуге српској националној идеји и просвети у јужним крајевима, и он је од 1868—73 године отворио 77 нових школа (70м. и 7 ж. у Јужној Србији, и окрузима: Нишком. Пиротском, Врањском и Топличком (Спољашњи одношаји Србије књ. Ш од др. Јована Ристића). Свима школама давао је одбор и све школске књиге, Одбор је прекинуо рад од 1878-78 године због рата, а од 1881—83 године по нахођењу српске владе.

Најагилнији национални и просветни радник у новоослобођеним крајевима био је Милош Милојевић, који је најбоље упознао смер насилне бугарске пропаганде у тим крајевима. Милојевић је пропутовао многе српске крајеве под Турцима 1871 године и упознао се с виђенијим Србима и тамошњим приликама у сваком погледу. Патриотском раду Милојевића има се највише захвалити на постигнутом просвстном успеху у неослобођеним крајевима. По Ј. Србији путовао је 1873 г. и Панта Срећковић ради националне и просветне пропаганде.

Иако се с бугарском пропагандом морала издржати велика борба, ипак је било просветног напретка у јужним крајевима, нарочито у времену од 1870—1875 године. Број српских школа растао је, али су том растењу доста сметали: бугарска пропаганда, херцеговачки устанак 1875 године и ратови с Турцима у 1876—78 год.

Ратови с Турцима 1876—78 године учинили су да су многе српске школе биле затворене у местима где је било бугарског утицаја и пањкања Срба, од којих су неки интернирани а други послати у тамнице. Остале су српске школе и за време ратова у местима где није било бугарског утицаја и њиховог пањкања противу Срба.

У времену од 1825—1879 године било је у Ј. Србији (без Нов. Санџака) отворено 153 српске школе у којима је владао мана-

14»