Учитељ

123

Као што видимо, код Кершенштајнера у вољне процесе улазе много врста душевних и недушевних појава. Уместо да каже да су ови фактори од утицаја на рад вољних процеса, он каже да они улазе у вољне процесе, Овакво психолошко изражавање није допуштено научном педагогу, а најмање оном који хоће да да теорију о образовању воље.

Памћење

Иако Кершенштајнер стоји на гледишту Структурне психологије, ипак непрестано служи се резултатима „елементарне“ психо-

логије и њих расправља, па чак покушава да их допуњује и исправља. Служи се у расправљању памћења извесном литературом овога питања, што је за једног педагога „целосне“ психологије сасвим неконзеквентно. Кад је признао само тачност духовно научне психологије („структурне“), а одбацио „елементарну“, онда је сасвим недоследно и нелогично да узима у обзир резултате „елементарне, физиолошке и експерименталне психологије“ и да према њима предузима педагошко поступање, а међутим начелно одбацио је ову последњу. За такав поступак мали је израз „недоследан“. За Кершенштајнера је проблем да ли се памћење може усавршавати (стр. 148), а обичне чињенице из живота упућују га јасно да се памћење вежбањем усавршава. Пример обичан: образован човек и пастир. Овај последњи као војник није у стању често да запамти „лозинку“ и „одзив“, док образовани човек око тога нема никакве муке: мозак овог последњег дугим вежбањем оспособљен је за памћење врло многих факата, што значи да се памћење може усавршавати. Сељак који није имао те дуге вежбе у памћењу факата остаје увек по способности иза школованог човека. То су позната факта и ту Кершенштајнер није требало да прави никакву проблематику кад она не постоји, а уосталом њих је потврдила Експериментална психологија, што и сам признаје. Алфред Адлер још више је истакао, па чак тврди да се од минус урођене диспозиције вежбањем може створити плус, и све присталице Индивидуалне психологије верују у ово. На ова његова тврђења Кершенштајнер се и не осврће, а осврће се на нетачно тврђење Џемсово (стр. 50) да никаква култура не би могла да појача способност памћења једног човека, наводећи ово погрешно схватање зато што иде у корист његове тезе да се вежбањем не може уздићи способност јачега памћења. Овде заборавља Кершенштајнер да онда не би требало школе да постоје кад оне не би биле способне да вежбањем усврше човечје памћење, а не би требала ни његова Теорија образовања кад се памћење не може усавршавати. Овде је Кершенштајнер забасао у недовољно познату област, иако нас упућује на најбоље дело немачке психологије Макса Офнера.

Магловито разумевање проблема памћења види се у овој реченици: „Изгледа као да способност задржавања неко време расте, па онда опет опада“ (стр. 150). А после Не каже нам даље ништа да ли се повраћа растење, већ прелази на друге ствари. Доцније