Учитељ

тање једне претставе пажњом“, а пажњу стављао у област воље. Ако ми једна претстава или мисао јаче засветле него друге, питање је: шта ту има везе с вољомг2 Зар растење интензитета јасности психичких садржаја значи вољни поступак» А за пажњу је утврђено у научној психологији да је пењање и растење јасности и разговетности психичких садржаја, те да ту не мора бити интервенција воље, а и кад је буде, није она увек у стању да мења интензитет свесности. Други ту фактори утичу да расте интензитет јасности и разговетности (упућујем на моју психологију стр. 129—145, јер не могу то овде да разрађујем). Зато мени звони потпуно психолошки ненаучно на стр. 143 код Кершенштајнера: „Ми, дакле, аперцепујемо:

а) под утицајем претставе сећања (аперцепујућих маса код Хербарта);

б)обраћањем „аперцепујуће“ невољне пажње, условљене све већим масама, на један предмет;

в) под утицајем извесних ставова који су у основним становиштима укотвљени у смисаоне склопове индивидуалне душевне структуре;

г) духовном структуром целе наше личности“.

Све ове четири тачке могу се без икакве тешкоће редуцирати на једну тачку: „духовном структуром целе наше личности“, а то би било потпуно у складу са његовим прихватањем гледишта структурне психологије. Међутим овако овим сувишним причањем он је сасвим на терену оне психологије коју је формално одбацио. Друго, овде су помешане две функције, опажање и пажња, па се психолошки не зна ко кога условљава, јер помиње и једно и друго. Стварно требало је говорити о условима пажње за пријем нових утисака на основу старих претстава и мисли, пошто се суштина пажње састоји у одликовању и истицању извесних психичких садржаја на штету других који се занемарују и повлаче у корист првих. А у овој конкуренцији и уједно селекцији претстава играју улогу извесни фактори који су услови пажње, што смо мало час рекли.

Затим Кершенштајнер говори о двема врстама тзв. „невољне пажње коју је Хербарт означио као примитивну и аперцепујућу пажњу“, које је научна психологија одбацила, јер је она признала уопште само две врсте: хотимичну (вољну) и нехотимичну (невољну) пажњу, а не постоје две врсте невољне пажње. Суштина пажње налази се у невољној пажњи: у оном растењу и пењању интензитета психичких садржаја које иде само од себе и где воља врло мало или ни мало не утиче. Једну мисао која нас мори, не можемо вољом да отерамо и ако желимо: воља је немоћна. Стога је овде Кершенштајнер“замрљао и замрсио јасне ствари хватајући се за стара преживела Хербартова схватања преко којих је савремена психологија давно прешла.

Кершенштајнер узима пажњу као посебну моћ, јер је замишља да се налази и ван психичких садржаја. Међутим пажња се налази на самим садржајима: она је као што смо рекли, оно пењање и растење интензитета на осећајима, претставама и мислима. Она није нека чаробна моћ која се налази ван ових душевних функција. Али