Учитељ

десетих година прошлога века упутио „пољском орлу“: „Ти си пао, братствениче, али ћемо ми твој прах свето сачувати... да из њега васкрсне наша заједничка слобода“. А то је та правда и слобода, чији гласници су били Адам Мицкевић и његови духовни сарадници — Руси: Пушкин, Декабристи, Алексеј Хомјаков и многи други руски великани прве половине 19-га века.

За хладну, себичну и користољубиву Европу било је неразумљиво и чак загонетно, што су наведени руски апостоли словенске мисли заједно са Мицкевићем, на чијој застави су биле речи: „сунце правде сија једчако за све народе“ (Мицкевић у писму Љељевељу), наглашавали да је „Бог са онима који позивају све народе у духовни храм“ (Алексеј Хомјаком), и то баш после великих историјских догађаја, у којима су Руси одиграли ослободилачку улогу, позивајући у живот поробљене и потлачене народе Европе. Загонетно им је било све то због тога, што су романски и англо-саксонско-германски народи навикли да ствари посматрају са гледишта националнога егоизма и шовинизма и да сваки подвиг мере на кантару материјалне користи. Међутим, Мицкевићево словенство у свечовечности Руса видело је своју личну душу, суштину својега живота. Историја је водила и његов и руски народ кроз разне муке и невоље, испитао је и једани други народ и спахијско експлоатисање и најезде туђих народа, и неруски бирократизам и разне експерименте европске несређености. Али је Мицкевић знао да је то била историја, сведочанство догађаја, а не историјска правда, чији „извор нису писана сведочанства, већ жива човечја душа“ (2итој А. Мескемтс2а, ГМ, 287). А та жива душа и рускога и пољскога народа није у тим догађајима изгубила најлепше словенске врлине: човечност, мисао о вишој и социјалној правди и способност самопрегоревања за свечовечанску цивилизацију. Осетио је Мицкевићев геније да рускому народу није својствен шовинизам, а још мање освајачки дух. Руски геније увек је тражио сарадњу са другима народима, из чије средине је привлачио к себи најсродније себи великане. И баш том особином рускога народа очаран је био и један од вођа германскога препорода крајем 18-га и почетком 19-га века, Хердер, који је касније те особине тумачио као општесловенске; он је и претсказао да ће Словени препородити Европу и прожети њене народе човечношћу и најузвишенијим алтруизмом. Још тешњу сарадњу тражио је дух рускога народа са својом браћом Словенима, чије духовне творевине садрже истоветне идеале и чежње. А та сродност генија двају највећих словенских народа рускога и пољскога показује од какве би користи била та сарадња не само за Словене, већ и за цело човечанство. Али, нажалост, из те исте Западне Европе изишли су елементи који су ту сарадњу ометали и у неколико суделовали у стварању трагизма европских народа. Највећи грех тих елемената је тај, што су сејали мржњу између ова два братска народа и појачали трагизам самога Мицкевића. Мислимо да је Академија наука данашње Русије овом прославом успомене на Мацкевића имала