Учитељ

187

да се од њих морате учити цивилизацији. Али ко тако каже, не зна шта говори. Реч цивилизација потиче од сту15-грађанин, а грађанином су звали човека, који је. као Сцевола или Деције жртвовао свој живот за добро отаџбине. То је била врлина многобошца, јер је хришћанинова врлина већа: он треба да се жртвује не само за отаџбину, већ за све људе. Али је и то била врлина. Затим су стали називати цивилизацијом модне и луксузне украсе — одела, префињену кухињу, добре гостионице, лепа позоришта и широке путеве. Међутим не само хришћанин, већ и многобожац, кад би се дигаоиз гроба, могао би с негодовањем да упита тако зване цивилизоване људе: на основи чега се они тако зовуг — Не чудите се, дакле, и не завидите народима, који су дошли до великога материјалнога богатства, који умеју да сређују своје ствари и да заведу поредак. Кад биуважавали онога, коме се најбоље живи, ко добро једе и пије, онда би се највише поштовали најугојенији и најздравији људи. Међутим за човека то није довољно. А кад би се сматрали као најбољи они, што су највреднији домаћини и што најлепше заводе поредак, зар мрави не надмашују свакога својим газдинством, а пчеле — својим поретком. Али за човека то није довољно, јер постоји само једна достојна човека цивилизација, — то је цивилизација хришћанска“ (Кзгег Р'ејатгут., У).

И Хомјаков и Мицкевић учили су да је виши закон правде изражен за људе у хришћанском учењу љубави, где је спојена и целина и слобода личности. Хомјаков каже: „Спољашња снага је плод унутрашње силе.... У многобројности народа живи сведочанство о духу братства, о њиховој љубави и духовној заједници (Сочин. Ш, 527). Мицкевић исту мисао понавља: „Снага народа зависи од количине правде, којом се он управља; снага његова спољашнога утицаја одговара тој количини светлости и топлоте, коју он даје“ (Кит Гиег. ЗГоз., 4. предавање).

И Мицкевић и Хомјаков као и остали претставници словенства учили су да највише игра улогу у напретку човечанства унутрашње духовно усавршавање, док систем усавршавања установа израз је само материјалне културе, која у напретку човечанства и стварању праве цивилизације игра споредну улогу.

Оба су се они слагали у том, да је посао свечовечанства подељен по народима: сваки народ врши свој посао, т ј. оно, што му је доделила његова духовна организација. „Разумни развој народа састоји се у постизању општечовечанскога значаја онога типа, који се крије у с мом корену народне самосвојности“. (Сочин. Хомјак. |, 632). Отуда су и рачлични позиви народа.

Словени као добродушни, отворени, младалачки весели и алтруистички расположени, најемоционалнији и као највише напаћени најспособнији су за остварење у животу човечанства хришћанских начела. Њихов позив је поглавито морални због њихова „братољубља“.

Сродност рускога и пољскога генија показује се у свима питањима свечовечанскога карактера, у погледима на циљ и сми-