Учитељ

део своје делатности он је посветио естетици и књижевној критици. Он је први бугарски књижевни критичар, ненадмашан и до данас по дубини, који покушава да уметничку критику постави на научну основу пошто укаже на објективан критеријум оцењивања. Тај критеријум др. Крстев налази у четири Фолкелтова естетска закона. Као естетичар и критичар он је под пуним утицајем Фолкелта и Конрада Ланга, но у питањима уметности често се позива на Гијо-а и његово дело „Уметност са друштвене тачке гледишта“. Др. Крстев не заступа једно једино гледиште у философским проблемима, већ узима од разних философа оно гледиште које сматра за исправно. У питањима философије он је претежно под утицајем Вунта, код кога је полагао и докторат са дисертацијом о Лоцеовом учењу о души.

У општим философским питањима Крстев се држи Освалда Килпеа и његовог дела „Увод у философију“. Заједно са Килпеом и Францом Ерхардом, он заступа гледиште узајамног утицаја душе и тела. У расправи са бугарским материјалистима др. Крстев се ослања углавном на Килпеа, Паулсена и Челпанова, чија се књига „Мозак и душа“ преводи под његовим руковођењем. У то исто време, на његов потстрек, преводи се са немачкога расправа Х. Хевдинга „Основи психологије“. У етичким питањима за К. Крстева је био ауторитет Теодор Липс, а логику је предавао у духу Мајнонга и Хефлера чију логику преводи заједно са Д. Михалчевом, тада још студентом. Др. К. Крстев уређује дуго година „Мисао“, књижевно-философски часопис, око кога се окупљају не само најбољи тадашњи претставвици бугарске уметничке књижевности — Пенчо Славејков, П. К. Јаворов, П. Тодоров и др. — већ и један велики део интелигентних људи који се баве књижевношћу и философијом.

Баш у време кад круг људи око др. Крстева развија највећу делатност, бугарска предратна омладина је била потпала под јак утицај марксизма, пренесеног код нас из Русије и са Запада.

У Бугарској се појављује у то време обимна материјалистичка и марксистичка књижевност. Преведен је био читав низ књига и расправа руских, француских и немачких које се односе на философски и историски материјализам, стварни прилози историског материјализма у разним областима друштвеног и духовног живота. Међу тим преводима заслужују да се помену Марксов „Капитал“ и његова „Беда философије“, „Л. Фојербах“ и „АнтиДиринг“ од Енгелса, више списа Георги Плеханова, филосовска и социолошка полемика између Едуарда Бернштајна и Карла Кауцког, Жана Жореса, Пола Лафарга, једном речју све што се као значајније јављало у одбрану марксизма. Тој су одбрани разуме се, биле посвећене и расправе бугарских марксиста: Димитра Благоева, Јанка Саказова и расправе нарочито интелигентнога марксисте покојнога Дим. Димитрова. У својим списима бугарски марксисти покушавају да се ослоне на учење Александра Херцена, Спенсера или физиолошку психологију Т. Циена. У новој Бугар-

Учитељ 13