Учитељ

ученик Ш разреда рецитовао је „Храм славе“ а деца полагала јесење позно цвеће, палила свеће. Свештеник је својим говором оживео напад са В. Ратног Острва, Земуна и Бежан. Косе.

Диктат у школи.

Наставница из књиге Изгнаници — албанска одисеја диктује стихове да уче, да би рецитовали о св. Сави.

Поред Дрима, близу Везирова Моста, Видех Старог Краља, светитељска лика. Прође Он, ко сенка

Бол му сја у оку, бол све нас штб дави. Около леже, од глади и хода Полумртви људи, понос нашег рода. Последњим остатком снаге

Подижу шајкачи малаксалу руку,

Да последњу почаст свом Краљу одаду.

И тада сам, браћо, ову причу слушо: Краљ бледога лика и пуштене браде, Једном борцу што се близу њега стече У свој ратној спреми, благим гласом рече: „За услугу једну Краљ те данас зове. Иди, ископај ми мало земље ове,

Њу у своју торбу војничку да метнеш, Па ми дај. Кад свога старешину сретнеш, Ишти другу торбу, а ову си, кажи,

Дао Краљу.

Краљ, преко рамена ову торбу стави, Под шињел, па оде да пут дуги прави. И, слутећи шта ће до краја да буде,

Од родне се никад не растави груде.

У Приштини рече: „Наша снага тоне. Али мене само ко човека гоне,

Ко Србина никад. Пошао ма куда,

Ја, једини, носим своју земљу свуда.“

Црни су дани протекли,

Нови се хероји и гробови стекли.

Краљ свуд близу војске бди и чека жудно, Предосећа зору...

Торбу с грудом земље не губи из вида. И где год би стао с оружјем је скида Војник му оставља и успрема ствари.

„А где је торбарг“ Пита Владар Стари. „Ево је“ — То чувај, ту је земља света, Још једина српска, где слобода цвета. Над том шаком праха данас само владем, Осећам га, са њим тешим се и страдам. Дух ми се крај њега и храни, и мири.