Филателиста

2 фебруара навршава се 147 година, од када се српски народ дигао на устанак и од када је „збрисана цела једна нерадна класа људи која је живела сасвим другим животом, говорила другим језиком, веровала другу веру, а сматрала српски народ као своје имање“. 7

28 јуна 1389 г. на Косову пољу Турци су надирући на Запад и Север, победили српску војску. Последице изгубљене битке на Косову биле су материјалан и страховит лораз Срба и претварање Србије у турску вазалну земљу, а такође и отварање врата за даље освајање територија у Европи.

Турци су, освајајући територије према за- .

паду и северу Европе, достигли 1521 године до Београда, а 1683 г. вршилн су опсаду Беча под вођством великог везира КараМустафе. Опсада Беча претставља и последњи покушај Турака да наставе завојевања по Европи.

Последице пораза Турака у опсади Беча биле су напуштање неких територија на север, а за слабих наследника турских царева државу је захватило расуло. Турска је губила све више и више у средњој и источној Европи како територијалну, тако и политичку превласт. Аустрија јој је отела све земље северно од Саве и Дунава (1739) и Буковину (1775), а Русија земље и црноморску обалу између Буга и Дњестра (1774) и Кримско Полуострво.

Губећи битку за битком Турци су осетили да ће њихова. звезда са хоризонта брзо утонути, па су на остатку заузетог зеМљишта у Европи спроводили страховит терор и зулум, уводећи велике порезе, ђумруке и друге намете, једном речи, занимали су се отимањем свега од поробљеног народа (раје). Дахије су се биле толико осилиле и радиле што су хтеле, да су-због тога дошли у сукоб и са самим царем. У земљи је настало тако стање, да нико није био сигуран за свој живот и имање. Даље, поред тога што су на све могуће начине харали рају, почели су и убијати највиђеније људе тога доба. Таквим својим насиљима, дахије су изазвале покрет на устанак, који је избио 1804 године, размерама.

Народ, коме је зулум и онако дојадио, стао се бунити. Када се већ није знало шта је боље чинити, да ли дозволити од Турака посећи се или из пушке убити, да ли допустити да буду од Турака затварани или се од њих сакрити, почели су, у таквом положају, бегунци тражити један другога ради договора шта да се ради. Тако

после сече кнезова у неизмерним

су се састали Црни Ђорђе, Јанко Катић и Васа Чарапић са још многим бегунцима и незадовољницима и почели се договарати шта сад да раде. „Турци (веле) све зулуме измишљаше, пак сад најпослије наумишеда нас све исијеку и побију. Ту сад другога суда и спасенија нема, него да се бранимо и да бијемо и ми њи: кад ћемо везани женски мријети од њихови џелата и сеиза, боље је да мремо јуначки, као људи, барем да замијенимо своје главе и де покајемо своју браћу; а жене и дјеца = куће ако нам пропадну, ни онако није– смо господари од њих“.

Тако договарајући се и споразумевајући се састали су се 2 фебруара 1804 гна тајној скупштини у Орашцу „главни Серби“ и изабрали за вођу устанка Ђорba Петровића, названог од Турака КараЂорђе, трговца из Тополе.

Устанак је прво почео у Шумадији, пе се убрзо раширио по целој Србији. На чело устанка ставили су се највиђенијк људи тога доба.

После првих извојеваних победа Ha Иванковцу, Мишару, Делиграду, и освајањем Београда, почела се одмах у по– четку устанка стварати народна власт. Устројени су судови; прве судије били су Петар Читак из Мушића и Јован Рабас из села Рабаса. Створен је „Правитељствујушчи Совјет“, који су сачињавали „совјетници“ из нахија, а на челу је бно „Верховни вожд“. Прво седиште Совјета је било у Смедереву, а затим у Београду. Назив му је био „Правитељствујушчи совјет народниј сербскиј“ (или „народа серб– ског“). Осниване су школе за народ, = први српски научењак тога доба, отац српске књижевности, Доситије Обрадовић, дошао је да буде министар просвете у новој српској држави. „Мисао и нада да ће српска револуција у Шумадији ујединити цес српски народ била је општа у свим крајевима српским“. Срби официри у аустриској војсци крали су топове и слали их Србима, својој браћи, а и сами су долазили да се боре против Турака и помогну у уређивању нове српске државе.

11 јануара 1812 г. Врховни вожд и Пра-

_витељствујушчи совјет народа српског из-

дао је „наставленије“, у којему се позива на одлуке Сабора, на којему су издате дипломе и „назначениа“ шта се има све предузилати у „исполненију“ народне службе, а у тачци другој тога „наставленија", у којој се предвиђају расходи, помињу се «и трошкови ондашњих пошта (мензулана), који су се разрезивали на „вилајет“ са

34 - ·

ар на лао