Филателиста

|“ = Vima > 2У-— ON. T1-~- >

= LOA У

ћа, Оскара Ваца, М. Вернера и других, обиловале су зупчаним маркама овог издања, које ни Колу ни Дероку нису биле познате, Али, то излази из оквира овог чланка, где су, у главном, побројане главне и карактеристичне појаве, а детађе, који могу да интересују можда само појединце и специјалне сабираче марака овог издања. (остављамо да изложимо ка= сније и другом приликом.

Де Смет у својој монографији о маркама кнежевине Србије, по подацима добивеним од В. Дорнинг Бегтона, објављеним у листу »Еопдоп Рћ Паје ј« и Е. Дерока, објављеним прво у књизи штампаБрој па немачком језику у издању Ф. Козака у Берлину „Историја српских поштанских марака“, који су, с друге стране, потребне податке црпли од Стевана Потовића, бившег начелника поштанског оделења) дошао- је до закључка да је званично зупчање марака овог издања било 9/: и 12 и комбинације ових т|. 99 : 12 или обратно 12:90. По де Смету сва остала зупчања су случајна и мсње више произвољна, з извршена, вероватно, приликом несолидно обављених поправска машина са којима су марке зупчане. Разлог за доношење оваког закључка Де Смет налази у чињеници да, многи специјални каталози (рецимо. Моенсов) неоправдано желе да у класификацију зупчања ових марака унесу и велики број произвољних и „незваничних зупчања,

као што су 1, 11љ :12, 129 џи 13, која.

немају никакве званичне подлоге, а налазе се само на појединим усамљеним примерцима, настала услед случајних неправилности приликом њихове израде, Де Смет тврди да, кад год му је било могуће, да врши прецизно испитивање помоћу блокова или целих редова марака, увек је укупни резултат мерења давао доказа, да је званично зупчање било 12, изузев појединих примерака зупчаних 1172 или 12:/2.

Када смо код зупчања, не смемо да сметнемо с ума чињеницу да се онда радило прилично нестручно, површно и са оскудним и примитивним материјалом, са којима се располагало. Питање зупчања, очигледно није сматрано за одобито важно, нити му је била поклоњена дужна пажња. |Марке су требале, ради чисто практичне употребе, да буду зупчане. Међутим, како ће то и са којом врстом зупчања да буде обављено, сва је при- лика, да је било остављено штампарији да она то питање реши сама, на прикладан начин (и у оквиру техничких могућности. Не може се са сигурношћу тврдити. али можда у решењу о штампању по= јединих 'наклада ових марака, није било ни речи о њихазом зупчању, пошто је

e, =

то онда било питање од друпостепеног

"значаја Све су ово, у недостатку званич-

них података, обичне претпоставке, којима се покушава да реши питање зупчања. ових марака. -

Дероко је категорично тврдио да до 1940 подине нису били пронађени никакви службени подаци о појединим накладама и зупчању марака са ликом кнеза Милана, нити му их је. у своје време. могао дати поменути начелник Стеван Поповић. Дероко мисли да је Поповић податке послате В. Дорнинг Бегтону, црпео из њеnone „Историје српских поштанских марака . Ово с тога, што се подаци, до којих је Дероко дошао још 1911 године. у потпуности слажу са подацима које је Поповић послао В. Д. Бегтону. Према озоме, о неком „званичном“ или „незваничном“ зупчању —- бар за сада — не може бити речи. Међутим, намеће се доношење закључака дл погтоје марке са зупчањем, које се чешће. или ређе поја~

"вљује, од којих се за свако (од њих под-

једнако основано, може да назове и званично и незванично, свскако и случајно.

Остаје да, видимо од куда ова непостојаност у зупчању код марака од 1 паре првог издања које варира од 12/2:—191љ и 9: : 11:љ5—129/љ>>2 Напоменули смо да машине, на којима је вршено. взупчање, нису биле прецизно израђене. На против, оне су се врло често и квариле. Приликом оправака није вођеко рачуна да поједини зупци буду истоветни и !ђ) дебљини и по размаку. Отуда, како је то приметио и Дероко. постоје примерци, код којих се У једном истом реду може наћи прелаз од једног степена зупчања на други; или да је једна страна марке, водоравна, зупчана 11 или 12, а друга, окомпто, 111 или 129», Исти је случај и са делимично незупчаним маркама, било да се ради о водоравним или окомитим паровима. Ове грешке, по Дероку, настале су на тај начин, што се приликом зупчања по линијама догађало да су поједини редови били прескочени. По неки пут то одмах није било примећено, па су марке пуштене у употребу тако неправилно, односно делимично зупчане. Где је то касније уочено, накнадно је прозупчано, често пута на другој машини, која је, наравно, имала и други размак и дебљину игала. Најзад, дупогодишњим испитивањем и искуством многих сакупљача, прегледом великог броја марака овог издања утврђено је да се, сем у изузетним случајевима, не ради о појединим „усамљеним“ примерцима „без званичне подлоге“, како би рекао Де Смет, већ о маркама, које се с времена на време појављују и чине саставне делове многих бргтатих и чувених и, с друге стране, обичних и и скромних збирки,

(Наставиће се)

131