Филателиста
_ два да је и постојало. Тзв: „право песнице“
(Faustrecht), право јачега, било је у пуној“
снази; оно је живело у Немачкој све до
XVI Beka. · СУ Е 5 ____У_ Немачкој законски пројекат Карла ТУ тзв. Мајечђаз Сагонпа одбијен је од стране Сејма 1355 године, јер крупни феудалци
_-—- панови нису хтели пристати на ма какве одредбе, којима би се крњила њихова свемоћ у корист централне краљевске вла(ет 5
Међутим, феудална Србија половином
XIV века налазила се на врхунцу свог усцона и моћи. Она је, после многих феудалних освајање, које је на рачун Византије започео Немања, наставили његови наследници,
а највише цар Душан, — територијално би--
ла јако увећана. Користећи и грађански рат у Византији после смрти Андроника 11, Душан је освојио простране земље и проширио државу до Коринтског залива; 1345 године заузео тврди град Серез, а 1346 године, пошто је претходно српска архијепископија подигнута на степен патријаршије, крунисао се за цара. И после крунисања он је наставио освајања, заузевши и последње делове Албаније, Епир и Тесалију. На тај начин, на врхунцу своје моћи, Душанова држава заузимала је скоро две трећине целокупне територије Балканског полуострва, обухватајући и добар део грчких земаља и грава. На пољу привредног и државно-правног живота, Србија је половином ХТУ века чинила такође крупне кораке. Рударство, које се“ почело јаче развијати тек од ХИ века, већ је било достигло снажан размах и омогућило брже и веће богаћење владара и властеле. Исто тако и трговина с иностранством, а нарочито с Дубровником, коју је започео још Немања, — за време Душаново била је веома жива и обимна. У једној поруди краљу сами Дубровчани су изјавили да највећи део својих трговачких послова обављају у српској држави, да су своје трговачке везе са Србијом разгранали до те мере, да су морали занемарити своју, некада главну, поморску трговину. Несумњив и знатан напредак огледа се и у проширењу пољопривредне производње и у разгранавању заната, нарочито по градовима и приморју и у освојеним грчким областима.
Душанов законик, који је донет 21 маја 1349 (а допуњен 1354 године) произишао је из овог друштвено-економског и политичког успона Србије. Он је имао за задатак, с једне стране, да учврсти ту нову голему државну творевину, да уједначавањем права зближи и стварно прикључи новоосвојене крајеве, а, с друге стране, да учврсти високи. положај и крупне привилегије владара и властеле, да озакони њихово „право“ на експлоатацију и држање радних ма„са у зависном и потчињеном положају.
у
власти и линије централне др То је врло добро осетио још Стојан Нова· ковић, када је подвукао да је „учвршћење
пи.
рха . тралн
државне власти.
администрације и јакога административног“ реда..... главни тон и црвени конац законика“. На томе путу, Душан је све више- · умножавао и разграњавао своје функцијепоред војно-организациске и судске функције ранијих владара, он је чвршће узео у своје руке и многе послове унутрашње управе, и законодавну делатност и одржавање евих веза са иностранством. У томе му је помагало многобројно дворско особље, као што су: казнац, војводе, челници_ леготети итд. (самих таквих дворских звања и титула било је ништа мање од 70). Тежња за централизацијом власти дошла је до изражаја и у завођењу нових државних органа управне и судске власти. Поред власти властеле на њиховим властелинствима све чешће се у време Душаново помињу“ локални органи власти које цар поставља; нарочито се истиче кефалија као општи управни орган владарев у жупи или у граду. Јачајући и ширећи централну власт, а сужавајупи власт властеле, цар Душан је својим закоником установио и посебне тав. „царске судове“, на које је пренео суђењеизвесних кривичних дела, сматрајући та дела већином за нарочито опасна по феудално друштвено и државно уређење. Цар је својим Закоником тачно одредио дужности властеле у читавој држави како према њему — цару, тако и према потчињеном сталежу себара. Све су то веома значајне и стварно прогресивне одредбе због тога, што се помоћу њих савлађивала или бар ограничавала феудална раздробљеност. · Оне су значиле корак даље на путу ка ликвидирању феудалне расцепканости и на путу ка проширивању, изједначавању и јачању унутрашњег тржишта.
Душанов законик садржи, даље, низ про-
_ писа, којима се гарантују привилегије вла-
дајуће класе “— властеле, како световне тако и црквене. Властели Душанов законик гарантује, пре свега, неприкосновено право: својине на земљу и право искоришћавања радне снаге -сељака везаних за ту земљу. Властелинска имања била су ослобођена: свих работа и данака. Њихове главне обавезе према цару биле су у томе да му дају
„соће“ — земљишни порез, који је износио врло мало и. био више симбол признавања царске власти, и — како каже Законик —
„војску да војују по закону“. Црква односно црквена властела била је још повлашћенија него световна властела. Цркве и манастири уживали су огромне поседе, које су им владари поклањали. Нарочито повлашћен“ положај цркве потиче отуда, што су се сви владари Немањићске династије, а посебно“ цар Душан, ослањали веома много и у првом реду на. цркву и њену идеолошку моћ како у сузбијању сепаратистичких тежњи:
290