Филателиста

| и не / | доцнију. Победу Вукова књижевно _ језика оне су биле од неоцењиве вредности. _

Из овога су времена и алманаси Вуко-

ви, Даница за 1826, 1827, 1828, 1829 и за

1934 годину. То су забавници, са поучном, - забавном, научном садржином, критичко-

полемичком о његовој реформи и сл. Нарочито су интересантни чланци из новије историје, о манастирима и сл. — 1824 изашли су Вукови Огледи СБ. Писма на српском језику, да би се видела разлика између Стојковићева превода и Вукова; затим његове историске монографије о кнезу Милошу (1825, у Петрограду; на руском, 1828 на српском), Ђорђу Арсенијевићу Емануилу (1827), о Црној Гори и Црногорцима (1837, на немачком).

Вреди поменути, да је 1824 изашла Вукова граматика у преводу Гримову на немачки језик, са великим Гримовим предговором и Фатеровим напоменама о народним јуначким песмама, и прегледом најзнатнијих таквих песама. Још раније (1821) изашао је Вуков додатак к санктпетербуркским сравнитељним речницима, у којем је знатно то, што се у њему дају, поред поправака српскоме одељку, први пут огледи бугарског језика, који су били врло важни за погледе научника тога времена на бугарски језик. 1833 Вук је издао, са својим предговором, Опит Луке Милеованова о нашој метрици.

Против Вука, који није допуштао да се пише славеносерпским језиком, који је био за фонетички правопис, и који је унео толике нове знаке у нашу графику, а меЂђу њима и латинско (католичко) ј, била је

моћна црквена српска организација у Војдини (са митрополитом Стратимировим на челу), која је вршила свој утицај у Србији. И ако је било појединаца, који су ценили Караџића и били његове присталице, ипак се до четрдесетих година не може говорити о ширењу круга његових присталица. Напротив, у ово време се јавља као његов противник и Милош Светић (ован Хаџић), који се нарочито противио Вуковом правопису, али дискусију са њиме је преузео 1847 Ђура Даничић и даље је водио. Ова препирка, у почетку своме, дала је Вуку повод, да још једном провери своје погледе на књижевни језик и да последњи пут пружи дефиницију књижевног језика. У ово време (1839 и 1845) Вук говори о јединству и о заједничким цртама нашег књижевног језика. 1836 Караџић је према говору У; Дубровнику, Боци Которској и источној Црној Гори, почео да пише х, где му је, по етимологији, место и где се у тим крајевима употребљава. Затим, опет од 1839, он место ђ и Ћ у своме јужном говору, у речима, где је оно постало додавањем гласовима д и т гласова је од јата (ђевојка, ћерати и сл.) почиње писати дј и тј (дјевојка, тјерати и

> пе

ena, na по "облицима наш. књижевни зик мора бити један, и то онакав, како га он износи у својим делима, а по гласовима може се разликовати само у једном правцу: место старог јата по источном изговору може се употребљавати е, по јужном је (ије) и по западном им. — Може се рећи, да се овим теориски завршила његова реформа. Од овога времена Караџић је продужавао оне правце рада, које је започео већ раније, на проучавању етнографском, језичком и историском нашег народа, додајући му као круну свога рада и превод Новог Завета (1847).

Ако оставимо Караџићев полемички рад, у коме је наводио нове аргументе за оправданост своје реформе, онда из овога времена морамо поменути још ова већа Вукова дела: Вука Стефановића Караџића и Саве Текелије Писма високопрепросвештеноме господину Платону Атанацковићу, православном владици будимскоме, о српском правопису, са особити-

јем додацима о српском језику (1845); за-

тим, Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (1849). Од овога часописа изашла је само прва књига. У њему има врло важних етнографских и дијалектолошких факата. Етнографска грађа ушла је доцније у књигу: Живот и обичаји наресда српског, која је изашла (онако како ју је Вук оставио) после смрти Вукове 1867, у Даничићевој редакцији. Још за живота Вукова изашао је знатно проширен његов Српски Рјечник 1852 у другом издању, у којем је Даничић превео нове речи на стране језике. — 1857 изашли су Примјери српскословенскога језика, којима су показане разлике међу различним редакцијама старословенског језика. и нашим народним језиком. 1860 издао је Караџић. књигу Правителствујушчи Совет Серпски, у којој је верно описао прилике у Србији до пропасти (1813). После Вукове смрти изашао је WH Deufsch-Serbisches Wor#етбисћ (1872), за који је Вук оставио само грађу, коју је средио Ф. Миклошић и његови помоћници; речник без велике вредности. Потребно је поменути, да је 1850, на књижевном договору у Бечу извесних књижевника, хрватских и словеначких, Вук био одређен да напише правила за књижевно наречје, које би се употребљавало и код Хрвата, и којим би се извело јединство нашег књижевног језика-и правописа. Вук је то и учинио (Главна правила за јужно наречје, 1850), примајући Гајеву азбуку и предлажући само извесне промене у тадашњој ортографији.

Напослетку, Вук је оставио у рукопису, који се и данас чува у Српској Академији, дело под називом ФОсобита грађа за историју нашега времена, са напоменом да се не отвара пре 1900. Рукопис је недовршени у њему Караџић описује мрачне стране Милошеве владавине, Рукопис је написан