Филателиста

Божа 6. Видовић

Танасије

(Сви ми, филателисти, волемо лепе марке. Сваку нову марку подвргавамо критици, опени, да ли је лепа или није. Ако је лепа —_ по нашем укусу — са задовољством је стављамо у своје збирке; ако је пак неуспела, —- по нашем налазу ружна, — бапамо се дрвљем и камењем на творца, штампара, излавана. ž

Мало ко од нас зна, ко су ти људи који се баве израдом марака. Свакако да филателисте воле и да их веома интересују марке израђене у бакрорезу, па је потребно да се ближе упознамо са тим нашим бакро-' ресцима, јер о њима веома мало или скоро ништа не знамо.

Пре рата, у старој Југославији, није ни било наших бакрорезаца. У њој нису ни даване могућности, да се ти наши радни људи развијају и да проширују своје знање, Пет издања марака, колико је стара Југославија издала у дубокотиску (линиентифдруку), дело су странаца: Ги П заједничко и инвалидско издање из 1921 и 1923 године рађена су у Америци; издање из 1924 г. рађено је у Лондону, а серије марака издате за Јадранску стражу и за ПЏ филателистичку изложбу Хрватског Филат. Савеза у Загребу радио је Немац Сајцингер.

У новој социјалистичкој Југославији, где су могућности свакоме дане, стварају се и нови људи. И у графичкој уметности

Наши уметници графичари

Крњајић

долази се све више до усавршавања. Избијају на површину све већи стручњаци, један од најбољих међу њима је свакако Танасије Крњајић. |

(Он је, као и многи наши уметници, био препуштен сам себи. Родио се 1911 г. у Брезовцу код Новске, Већ у основној школи, — док су друга деца волела лопту и игру, — он сам више је волео да се завуче у неки кутак, — да црта. Сви су око њега величали даровитост детета и прет сказивали му сјајну будућност, па и потре“ бу школовања, али се нико није нашао и побринуо се за даровитог дечка, да свој таленат несметано, под надзором стручних учитеља, развије. Син сиромашних родитеља. који су му могли дати само најнужније, после свршена 4 разреда гимназије, уписује се у уметничку сликарску школу У Београду; али, недовољно материјално \Oбезбеђен, морао је да ради разне послове, како би могао да живи, док није успео да се запосли у Заводу за израду новчаница.

У заводу је нашао доброг учитеља мајстора Куна, код кога је учио кеилографију, т. ј. резање у дрвету. То пак Крњајића није заловољавало. Држећи се правила, ко не напредује тај назадује, јер га млађи надмашују, посветио се сасвим графичкој уметности. Какав је био у раној младости, такав је остао увек, па и данас — тих, миран, повучен у себе и увек жељан да што више зна и научи. Учио се на примерима старих мајстора, пратио страну стручну литературу, проучавао старе бакрорезе.

Напад написто-фашиста на Југославију и Београд прекида и њега у раду. У тренутку напада на земљу мобилисан, као и многи други, био је одведен у Немачку У. заробљеништво. Крајем 1942 године био је пуштен из заробљеништва, на интервенцију Народне банке, и вратио се на рад у Завод.

Многе своје слободне часове проводио је препртавајући слике старих мајстора У линије и копирајући их на бакар и месинг, сребро и челик, резао штихловима фине и танке линије. До онога, што су други, срећнији, учили од наставника, Крњајић је сам морао долазити. Нису га обесхрабривали моментални неуспеси, када је, мислећи да је неки рез добро извео, извадио отисак и видео да није добро, Ту није могло бити

145

"MN.