Филателиста

Вељко је учио у београдској реалци. _ После завршена четири разреда напушта реалку у жељи да се посвети цртању и дрворезу; ступа у ондашњу Државну штампарију, где учи ксилографију. За његов велики таленат, који је тражио све шире поље рада, било је недовољно, што је могао да научи у нашим тадањим скромним прилекама. Тада су у Државној штампарији постајала само два ксилографа — један Чех и један Орбин. Прве поуке добијао је од тога ксилографа Србина. Али, како се често

такав

дешава, да ученик надмаши учитеља, је случај био и код Куна. Видећи да ту не

може нешто више да научи, а и сам тадањи посао у Државној штампарији није могао да пружи могућности за даљи и већи развитак, Вељко се решава, после две године проведене у тој штампарији, да иде у иностранство. Као млад и неискусан дечак, једва да је био навршио 18 година, — одлази у Будимпешту, па у Бреславу и Берлин. Свуда је приман, у почетку, са мало вере у његово знање и у његове могућности, нарочито, што се знало на каквом је ступњу тада била у Србији графичка делатност, а специјално ксилографија. У иностранству су веома скептично гледали на Куна и требало је дуго да ради и да многу горку чашу испије, док су се уверили у његове способности, да је мајстор у своме послу. Најдуже се задржао у Берлину; ту је радио разне послове, али највише је резао у дрвету за четири боје разне каталоге, стручне књиге

Времена да ради и код куће и да се даље усавршава. Студира велике немачке уметнике Дирера и Холбајна и сам за себе ради дрворезе. Познати су му дрворези „Орање“ и „Мртва природа“.

У Берлину се и оженио. Али, почетак рата на Балкану и улазак Орбије у рат приморава га да се врати у Београд.

За време првог светског рата, Аустријанци га, као творца једне карикатуре, која је изишла у хумористичком листу „Брка“, затварају у београдској тврђави, а доцније га одводе у логор у Мађарску, где је остао све до свршетка рата, када се враћа у Београд.

У бившој Југославији у Београду графичка уметност и делатност била је на веома ниском ступњу. У Београду није постојала ниједна галванопластичка радионица, која би била у стању да умножава фина клишеа, те су много година марке и новчанице рађене у иностранству или, у најмању руку, клишеа су рађена у иностранству, па су се затим у Београду израђивале — штампале марке и друге прецизније ствари. Тако су за марке краљевине Србије израђивана клишеа у Бечу, Паризу и Берлину, а тек за марке од 1911 године рађена су клишеа у Београду, али одмах затим опет се ишло у иностранство. У старој Југославији имамо код љубљанског издања „веригарја“ употребљавана клишеа из Беча. После 1921 године заједничка издања за целу Југославију рађена су у Америци и Лондону. Прве марке за целу територију Југославије, штампане у Београду (1926 франко и порто), штампане су-у Државној штампарији са клишејима израђеним у Државној штампарији у Бечу.

У таквој ситуацији Кун отвара у Београду „Кунов завод за израду клишеа“. Наравно, ни он није имао средстава за отварање неке радионице већег стила, него се махом бавио кенлографијом т. |. израдом дрвореза за штампу у четири боје, и цинкографијом, — израдом (преносом, ецовањем) клишеа на цинку.

Тим се послом бавио све док Народна банка није подигла у Топчидеру Завод за израду новчаница. Кад је чуо да ће се новчанице штампати у Београду и да Народна банка преговара са неким ксилопрафима из иностранства да дођу у Београд, Кун се пријављује Народној банци. МИ тада је опет морао доказивати своје способности и позивати се на своја дела у иностранству. Нико није веровао да постоји код нас мајСИ способан да ради, ако не боље, а оно бар као страни стручњаци, којима се у старој Југославији давало првенство у свакој грани делатности, у индустрији и привреди.

236 :

мир i нљ_________