Филателиста

потребан осећај одговор сти и мере. Тих елемената здраве критике нема у Манжелејевом опширном чланку.

Прво што пада у очи, је. настојање да савршено игнорира писца, — и ако је он 0 на насловној страни. Он познаје са-

мо издавача, уредништво и редакциони одбор. Свакако то Манжелеј није учинио немотивирано и имао је неки циљ, али прелазим преко тога, јер читаоце неће занимати како и зашто се Манжелеј тако односи према писцу, јер то за њих није од филателистичке важности. Читаоци су желели чути стручно мишљење о позитивним и негативним странама дела, које обухвата неких 670 страна, да могу и они створити суд о правој вредности или слабости књиге, која их интересује. Манжелеј није стигао да потоње изнесе позитивне стране, јер се измучио у тражењу грешака и пропуста, да докаже индиректно негативне стране. Тек на крају можда је дошао за час до сазнања, да је превршио меру и држао је, да то може поправити и ублажити једном похвалом. Но о томе касније! Да се разумемо: Ја нисам од никога, па ни од Г. Манжелеја очекивао похвале. Али елементарна пристојност међу културним људима захтева да се у критици спомене писац. Мени није криво, што је г. Манжелеј на неких 9 страна „Филателисте“ нанизао „грешке“ и пропусте. Кроз деценије филателистичког стручног рада написао сам много тога. Свестан сам да није све оно, што сам написао савршено и да има и недостатака. Држим да ћу избећи приговор умишљености, ако устврдим да моје обраде у Приручнику и мимо неизбеживих нелостатака имају трајнију вредност.

Манжелеј си је поставио задатак да докаже, да моја обрада врви од грешака и пропуста. Има у Манжелејевој критици и оправданих приговора. Нека буде Манжелеј уверен, да сам му искрено захвалан за све оне: напомене, у којима је упозорио на стварне грешке и пропусте (па чак ако се ради и о штампарским грешкама, што је нарочито код многих зупчања случај!).

Манжелеј истиче као недостатак Приручника, што нема увод с тумачењем фипателистичких израза, скраћеница и ознака, какав је уобичајен у каталозима и приручницима. Слажем се. На то су ми окренули пажњу већ раније (након штампања моје обраде словенских издања у свескама 4 до 7) неки знанци. Имао сам у плану израду таквог увода, који би обухватио све штампане и нештампане свеске. Многа имена ин појмове већ сам ин обрадно. Да је издавање Приручника наишло на мање тешкоће и да није дошло до мог повлачења из активног рада у ФСХ, свакако би било решено и то питање. Није ми познато, да ли ће издавач ФСХ моћи (да настави редовно издавање даљих свезака. Буде ли могао, сипуран сам, да ће се већ наћи неко да изради тај увод. Но без обзира на то мора сваки објективни читалац Приручника признати, да ја настојим

читих потешкоћа читати“ Приручник.

Г. Манжелеј приговара, што сам изло-

жбене марке из 1941 г. у измењеним бојама (бр. 289—290) уврстио међу издања старе Југославије с арапским бројевима. Манжелеју је јасно, да те марке припадају т. зв. НДХ, а никако старој Југославији, где се = морају навести само као марке припремљене, "али не и стављене у промет. Мени то није баш тако „јасно“, а ево и зашто. Међу марке т. зв. НДХ снадају само она издања: која је издала та окупаторска творевина. А те марке издало је министарство пошта старе Југославије и њих је у депоу загребачке дирекције пошта уз остале франко и порто марке старе Југославије затекла окупација. Већи део свих тих марака повукла је нова управа, да их прештампа и изда као своја привремена издања, а преостали део (па и марака бр. 289 и 290) утрошен је без претиска до ! јула 1941, јер је требало и марака ин пара. Стоји, дакле, чињеница, да су те марке биле извесно време стварно у промету и имале редовну франкатурну вредност нако само у једном делу окупиране Југославије. Обзиром на све то сматрао сам, да је правилније марке уврстити међу излања старе Југославије с арапским, а не римским бројевима. Очајно бих погрешно, да сам те марке прогласио за издање т. зв. НДХ, као што је учинио Г. Манжелеј.

Но није то једини случај, у коме долази у дискусију правилно филателистичко разврставање. Имамо случај, да је окупациона власт у Београду штампала и пустила у промет нову накладу авионских марака старе Југославије у јуну 1941. Камо спадају те маркег Г. Манжелеј их третира посве равноправно са службеним издањима старе Југославије и мени пребацује, што нисам улазио у њихово зупчање. Ако неко даје поуке о теоретској обради, зашто употребљава два мерила и то, нота бене, оба крива2!

Г. Манжелеј проглашава непрегледност за „крупан недостатак“ Приручника. Он је непрегледан због графичке опреме и због распореда текста и зато Г. Манжелеј не штеди с бројним саветима. Треба већи формат, смањење ширине празних ивица на обе стране слога, ситнија слова, више врста слова, повећање размака између појединих алинеја слога, коришћење позиција и т. д. Признајем да тај рецепт не разумем. Ако узмем већи формат — без обзира на то, да све свеске Приручника морају имати исти формат! —, ако проширим ретке н узмем ситнија слова, како могу постићи бољу прегледноста — ЈЂему појачава непрегледност чињеница, да сви редови слога, па чак и први редови алинеја почињу на левој страни слога. И сад зна издавач ФСХ шта му треба чинити! Већи формат, ситнија слова и први редови слога почињу на једној страни на лево, на другој страни на десно; исто тако и али-

272