Филателиста

Čarolije poštanske marke

Do čega može dovesti strast za skupljanjem „poštamskih maraka, priča пат kroz anegdote, jedne zanimljivije od druge, poznati engleski filatelista Sesl Rouz, čija je trgovina maraka u londonskom Oksford Stritu jedna od majpozmatijih u Velikoj Britaniji.

Rodio sam se među markama. Otkad znam za sebe, živeo sam među markama, u maloj radnji svoga oca, gde su se skupljali filatelisti iz celoga sveta. Naučio sam da čitam razgledajući marke. Znao 5ат imema svih država sveta pre mo što mi je došao do ruku prvi udžbenik zemljopisa.

— Nisi još znao koliko su dva i dva, kad si naučio da razlikuješ Napoleona III od pet santima od Viktorije od jednog penija, — govorio mi je otac nmeprikrivenim ponosom.

Navršio sam osammajestu godinu, kad sam otpočeo da radim sa njime. Prvi kliient, sa kojim sam imao posla, naučio me je do kog stepena može ići filatelistička strast. Bio je to starac sa izvanmrednom zbirkom maraka, smeštenom u регајеstak velikih albuma, luksuzno povezanih u teleću kožu. Kad bismo maišli na redak primerak marke, otac me je slao k njemu, u veoma lepu kuću u viktorijanskom stilu, da mu je ponudim. Jedmoga dama, — stari je tada imao osamdesetpet godina. — osetih da je to besumnje poslednji put što ga vidim fe mu, svom bezbrižnošću i svirepošću mladosti, uputih pitanje, koje mi je gorelo ma usnama:

— Zmam da ne bi trebalo to da vas pitam, — rekoh, — ali interesuje me šta će biti sa vašom zbirkom maraka, kada vas više ne bude.

Oči starca smračiše se tog frenutka:

— Sahraniće je sa mnom, — odgovori on.

Naježih se na pomisao, da će ova je-

dinmstvena zbirka biti za uvek izgubljena. To me možete učiniti, rekoh. Spreman sam da vam dam sav поуас, koji trenuino mogu da skupim, — dvadeset hiljada fumti, — da biste mi је окфам 1 posle smrti. Gospodine Rouz, reče wtarac, blistavih očiju: novac mi mije potreban. a uložio sam jsuviše vremema, isuviše ljubavi u sakuplijanju svojih maraka, da bih mogao da podnesem pomisao da se njima neko Moristi posle moje smrti.

On uze u ruku jeđam od prekrasnih albuma povezanih u teleću kožu i otvori pa ma stranici gde se malazila iedinstvena „kraljica Viktorija”, crma, DO једап реп, jedna od naiređih maraka.

— Ovo je jedina na svetu u ovako savršenom stanju... Ako je odista želite,

— reče mi cereći se, — znaćete gde je možete maći.

Uprkos svin mojih molbi, starac se nije dao magovoriti. Umro je posle nekoliko nedelja i odista je, po poslednjoj želji izraženoj u itestamentu, sahranjem sa svim svojim retkim markama. .

Posle, otprilike, dve godine došao je k meni u radnju u Oksford Stritu dobro mi poznati posrednik i preprodavac maraka.

— Rouz, — reče mi on, — imama ovde nešto veoma interesanino za Vas.

On izvuče iz svoje tašne veliki album povezam u teleću kožu... Prelistavao sam ва grozničavim prstima. Na jednoj stranici na sredini albuma malazila se „lMraТиса Viktorija”, crna, po jedam meni... Prebledeo sam. . Šta vam je? — upita me posrednik. — Nije vam dobro?

Steglo mi se grlo. Nisam mogao da govorim. Neko — neću reći ko, ali u svakom slučaju me posredmik koga sam dobro pomavao, — imao je toliko пеуегоvaftne „drskosti ili smelosti, ako hoćete, da otvori grob omoga starca i otme mu mjepove marke.

Godine, 1919 kad sam posle očeve smrti preuzeo mjegov posao, broj skupljača je bio ograničem. U to vreme bilo je stodvadeset puta mamje skupljača пево danas, i ova proporcija važi me samo za Veliku Britaniju, već i Framcusku i Nemačku. Između dva poslednja svetska rata filatelija se razvila do svoga današnjeg, neverovatnog stepena.

"Trgovina s markama je u vreme. kad sam se njome počeo da bavim, analogno broju wskupljača, bila prilično nerazvijena. Da ibih je na neki način oživeo, dao sam u nekoliko. dnevnih listova oglase, koji su prikazivali damu u rinolinu како Ста пеko pismo. Pod slikom је bio natpis: „Tmate li još uvek pisma svoje bake? Ako mi ih pošaljete, otkupiću ih.” Mmogi su „odista imali ma svojim tavamima čitavo bogatstvo u markama za ikoje nisu znali.

Među ponudama bez mnogo vrednosti. primio sam jedmoga dama čitav wvežanj starih pisama na kojima je bilo veoma retkih maraka. Ocenio sam njihovu vrednost Tia preko četiri hiliade funti, te rešem da istovremeno. napravim dobar posao i Dpriredim prijatno iznenađenje donosiocu, DOnudih mu dve hiljade fumfti, što je u 10 vreme već bila sasvim velika svota novaca. Na moje zaprepašćenje, on odbi ponudu. Nekoliko dana docnije saznao sam da je svoje marke prodao ma licitaciji za četiri i po hiliade fumti.

— Vi ste, znači, poznavali vrednost tih maraka? — upitao sam са.

56