Филателиста

трајања- тутовања — од 27 дана. — Године 17912, због „опустошености" Србије ратом, поштански пут за Турску био је опет спроведен преко Херманштата и Букурешта".

Душан Ј. Поповић у делу „Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718 — 1739) (издање Срп. књисж. задруге, — ХМ свеска „ПоучниKa”) наводи на страни 92: „И везе са светом биле су врло слабе. У целој тадашњој Србији (под Аустријом, — чија је граница на југу ишла одмах иза Сталаћа) налазиле су се свега две поште, једна у Београду и једна у Параћину“.

И Др. Драг. М. Павловић у свом делу „Аустриска владавина у Северној Србији (од 1718 — 1739) пише, према грађи из бечких архива (на страни 107), исто: „Једино се велики цариградски друм одржавао, али више из војничких но из трговинских интереса. И поште (било их је две, једна у Београду, друга у Џараћину) служиле су опет војничким потребама, а нимало приватHMM”. У напред поменутом делу Душана Ј. Поповића, на страни 180, описано је и место, где се у то време налазила београдска пошта: ,..... тамо где се сада налази Министарство просвете Орбије, налазила се војна болница. Поред болнице налазила се велика башта, а иза баште војничко гробље. Ту у близини налазила се и пошта", а на страни 206 каже: „Варош је имала пошту, жоја се налазила ван варопти".

Шрема овом опису места, она се налазила на простору око Шветнот трга. Већ и по томе што је била ван вароши, може се закључити да је то била мензулана с већим бројем коња, која се због нечистоће, као и због потребе за већим слободним простором за коње морала поставити ван вароши.

А кад је царска аустриска војска 7 јула 1740 напустила Београд (према утовору склопљеном 1 септембра 1739 године), тврђава је била јако оштећена, а варош порушена. Све аустриске установе биле су уништене. Али, ништа се не помиње шта је било с поштом.

Ни пре аустриског заузећа северних крајева Србије, а ни непосредно после тога нема помена о турској мензулани у Београду. Зна се пак да су на цариградском друму после тога постојале турске мензулане, али се међу њима нитде не помиње београдска. Можда у ХУШ веку није ни постојала! Весници су тада носили само службену пошту од 6београдског везира порти и управницима других турских покрајина. Ти весници били су најповерљивији људи из везирове околине, можда и војна лица. Они су, полазећи на шут, из Беопрада као полазнот места, узимали коње из везирове ергеле и пратњу од јаничара, а пи-

“S

сма су примали непосредно из везирове канцеларије. Према томе може се с много вероватноће претпоставити да нарочите мензулане није ни требало да буду у Београду.

Мустафа Селим ШТ (1789—1807) уводи татарску службу, најпре према указаној потреби, а доцније и редовну. Један од најзначајнијих шутева у отоманској империји. водио је од Цариграда, Једрена, преко Софије за Београд и преко њега за Мађарску и Аустрију; то је пут кроз моравску долину, који се према правцу за Цариград звао „царитрадски друм“, а према његовој важности „царски пут" или „царска џада". Тај пут служио је у главном за кретање војске, али и за пренос поште, вести и новца између београдског везира и Порте и управника суседних турских покрајита.

Али, из Београда су ишли не само весници београдског везира, већ су се ту стицали и преносиоци поште из Аустрије и других земаља западне Европе. Сва та пошта долазила је до Земуна, па је из Земуна пребацивана у Београд, а затим преко Беопрадског пашалука, цариградским друмом, преношена за Цариград. Како је и да ли је вршен пренос поште за време дахија, не зна се. Изгледа да у то време није ни било никаквих поштанских "установа у Београдском пашалуку, па ни у Београду, нити каквог, а најмање уреднот преноса поште.

Исто је стање било и у почетку Првог српског устанка под Карађорђем. Ни Срби тада нису имали своју уређену службу за пренос поште. За пренос писама и наредаба служило се путницима намерницима, а у хитним важним случајевима употребљавани су војници (ратници), па се чак (код М. Ђ. Милићевића) помиње и слепи гуслар Ђура Милутиновић као преносилац поште у Црну Гору (1806 године).

И за време дахија и за време Првог српекот устанка јотш су постојале на цариградском друму турске мензулане, али, неупотребљаване, биле су запуштене. Свакако је тада био замро сваки саобраћај и на цариградском друму.

Карађорђе је скоро стално био на бојним пољима или путујући по земљи разним државним пословима, па је увиђао од колико је велике важности било сигурно и уредно преношење наредаба и вести, те је искоришћавао сваку прилику да уради нешто за уређење преноса писама. Већ 1807 године у Карађорђевом криминалном закону, у 5 17 налази се одредба: „Налаже се сваком Орбину, а особито сеоском кмету, како би писмо у село дошло да се таки даде кмету, у које му драго доба било и кмет тај час да га шаље куд и коме..... Који би се усудио..... задржати, тај подлежи 50 штапова трпети."