Филателиста

раду пуно знања, пуно стрпљења; било је пуно васпитних момената, и овом приликом су видели: колико труда треба уложити, на какве се тешкоће наилази у животу, каква су схватања људи којима се обраћају за помоћ; све ово су они осетили и видели, па је утолико више за њих ова изложба представљала нешто драгоцено, мучно стечено. Они се нису жалили на тешкоће. Ја сам на њих преносила своју упорност, стрпљење, да се до краја изведе сав посао. Дом омладине посудио нам је бисту Иве Лоле Рибара, коју смо поставили испред изложбене просторије.

Најзад, све је било готово и чекали смо долазак Чика Рибара. Чланови секције, за разлику од осталих, имали су пионирске мараме, беле блузе. Крај сваког паноа био је одређен члан секције да тумачи тај изложак Чика Рибару и другим посетиоцима. Испод сваког излошка био је краћи текст, који су чланови — уз помоћ наставника — стручног руководиоца секције — проучавали. Сваки је морао добро да проучи свој пано и да полаже испит пред Чика Рибаром. Били су задужени који ће бити у његовој пратњи, који ће стално бити с њим.

И 15. маја испред зграде, у којој је била смештена изложба, били су пионири наше школе са цвећем и са својим учитељима, живахни и нестрпљиви у очекивању драгог госта; испред њих су били чланови филателистичке секције. И ми опрасли били смо узнемирени, и за нас, као и за децу, овај сусрет био је занимљив и узбуђивао нас. Желели смо да га што лепше примимо. И кад нам је из Комитета омладине јављено да Чика Рибар полази на изложбу, за час смо кроз ходнике пронели вест, и деца су се уредила у шталире и припремила цвеће да му га предаду. Директор и ја изашли смо пред зграду и стали поред ученика — чланова секције, који су први требали да га поздраве. Испред зграде створио се и шпалир одраслих омладинаца. Чим су се појавила његова кола и зауставила, чланови одређени за његову пратњу потрчали су му у сусрет; Јелица Стојановић, ученица УП разреда, са још пет пионира, опколили су га, загрлили и пољубили. И ми старији пошли смо за децом. Било је дирљиво сусрести се тек сада — после четворогодишњег заједничког рада. Јелица му је предала букет лепих мајских ружа. Сузе радоснице — од великог узбуђења, грчење мишића око усана појавило се на лицу овог великог човека, кота наша школа више него воли. Тога момента наступила је тишина, а иза тога чуло се једногласно: „Живео наш Чика Рибар! Добро нам дошао!» Деца, његови пратиоци, водили су га за руке. А са стране постројена деца читавим путем којим се кретао Чика Рибар, обасипала

га је цвећем и усклицима „Живео!".

Пред улазак у изложбену салу, пред Лолином бистом мирно је стао отац са својом пратњом и поклонио се. Видели смо му поново сузе, ми сви смо у том моменту уздрхтали, Читав минут стоји отац тшред бистом свог сина. Можда би ту и дуже остао, дг неко не додаде да улазимо унутра. Отац се прену и тешким корацима уђе.

Деца у ставу мирно дочекују и поздрављају Чика Рибара крај својих паноа, и не одвајају очи од њега. Он прилази средњем паноу са маркама из револуције. Драган Ценић му тумачи: То је Тито који нас је повео у борбу и извео нас као победнике; затим, јако узбуђен, тумачи му други изложак — серију наших устанака, — говори му о сваком устанку, а највише се задржао на Жикици Шпанцу. Били су ту и излошци конгреса и грбова наших република и изградње пруга.

Код другог паноа „Наше омиљене теме" тумачила је Биљана Поповић, учениma У! разреда. Она је најпре пољубила Чика Рибара, па му је рекла: „Ја мислим да је мој пано најлепши и најзанимљивији!" Ово је серија марака Гоје, шпанског сликара; а ово је Мурило, такође шшански сликар; ово је Веласкуез, а ово Греко. „Врло добро, — положила си испит!" рекао је Чика Рибар.

Потом је разгледао оригиналне коверте и писма на столовима — из наше земље и иностранства, а после тога је прешао да разгледа разгледнице Југославије. Овај пано тумачила му је Добрила Данковић, уч. МШ1 разр.; тумачила је веома зналачки свој пано: Ово је Кумровец, родно место друга Тита, а ово је Бихаћ, где сте ви отворили прво заседање АВНОЈ-а; ово је Јајце, — такође сте овде отворили заседање. Овде је стала девојчица: Ово је аутопортрет Јурице Рибара. 27. новембра 1943. рекли сте другу Титу: „Скупа је наша борба!". Чика Рибар чита исписане речи на експонату: „По прескупој је цени плаћена наша НОБ-а ими знамо да чувамо њене тековине. Сви они што дадоше живот вечито живе у нама и свуда су у нама.» И овде је отац стајао и свакако обнављао у себи сећања на покојног сина, када је и он био мали. Ништа не говори; ћути отац; а кад се удаљавао од овог паноа, осећали смо сви што и он. Камера телевизије из Београда снимала је све ово, и она је једина реметила ову свечану тишину. — Затим га је поново зауставила пионирка и показивала му и говорила о разгледници Дрвара, где је извршен десант 25. маја 1944. Даље разгледнице приказивале су наше републичке центре и центре Космета и Војводине.

Најзад, пано са страним разгледницама приказивала му је Јелица Стојановић,