Филателиста

Пример за углед

Недавно сам примио књигу ИСТОРИЈА ПОШТАНСКИХ МАРАКА СРБИЈЕ аџтора Дерока. Књига ми је била послата да је прекопирам. Овде у Аме рипи је теже доћи до наше филатедистичке литературе, а и онда када се нађе обично је скупље него на извору у Београду. Начинио сам две копије ове ИСТОРИЈЕ ПОШТАНСКИХ МАРАКА СРБИЈЕ и одмах оригинал вратио. Код овог примања и одашиљања исте књи re пут и поштанске формалности требало би да буду сличне. Али, није тако! Разлике постоје огромне, па ме то и наводи да кажем нешто о њима.

Чујем да на београдској пошти не ма увек марака јубиларних издања, да иако има то је тешко наћи баш оне које се траже нако су још увек у те чају, да не постоји неки устаљени ред, и да идући на пошту са неком пошиљком нисмо никада сигурни хоћемо ли је моћи франкирати маркама јубиларних издања. Том неизвесношћу био је разочаран мој пошиљаоц, а ја још ви ше када сам примио·-авионском -1поштом поменуту књигу, и од 1900 динара налепљених марака нисам ни једну употребио. Пре свега све франкиране марке биле су из редовног издања, а друга жалосна чињеница је да је мар ка од 1000 динара била оштећена још пре него што је била жигосана, а од 500 динара највероватније је огуљена џ путу, док остале две од по 200 динара нису ме ни заинтересовале због њи хове честе употребе.

Када сам ја слао ову историју наших марака натраг у Београд, упаковао сам је боље, умотао у картон, на чинио је тежом, а ипак сам мање платио за поштарину. тј. % 1.40.

Најлешши део приче тек сада наш лази. После мерења тежине књиге Oбично службеник налепљује етикету из аутомата са означеном франкатуром без марака. Будући да сам ја замолио да налепим марке на пошиљку, то је ова процедура избегнута, и дато ми је времена да купим марака по жељи H да их својеручно налепим. На фила телистичком шалтеру поште купио сам 21 различиту марку јубиларних издања, неке чак и из 1963. године. Марке су биле брижљиво искидане из табака. Мако против прописа да се четверци са бројем по маргинали табака не смеју продавати појединачно, добротом поштанског чиновника ја сам ипак AOбио два таква различита четверца. Са

томилом овако разноликих марака ни је ми сада било тешко да украсим мо-

ју пошиљку. Ови амерички поштански чиновници као да гаје неке симпатије према сабирачима марака. За оволико марака схватили су да ће ми добро доћи влажан сунђер па су ми и то додали. И опет против поштанских правила, а на моју радост, дозвољено ми је било да један четверац налепим на полеђини, тј. на другој страни велике коверте само да бих га што боље сачувао да га не бих залепио с липа сувише близу ивице омота. Схватите да је ту реч о 28 марака, свака од по 5 центи и да су оне прилично велике по површини.

Мелуге сличне врсте биле су ми од раније познате. Али шта је мене нај-

више потстакло да се дохватим пера и ово напишем, је чињеница којој сам се најмање надао, а то је — да ми је понуђен печат да сам жигошем мој пакет(!), и још више, — и парче хартије за пробни отисак печата!

Све се ово збило у време великог промета на пошти одмах после радног времена установа, када је пуно људи стајало у реду иза мене чекајући да будем услужен. И посматрачима и чи новницима пакетске службе овај мој случај изгледао је као нормална појава.

Шта чини филателију напредном филателијом, то су све овако ситни де таљи, почевши од одашиљаоца, па преко филателистичког шалтера_ стрпљивог чиновника који ће се дотаћи 21 штоса марака да послужи само једну муштерију, чиновника презапосленог али заинтересованог да сваком пружи услугу до максимума, до стрпљиве публике — све оно што бисмо и ми у Југославији могли да пружимо нашим филатеаистима уз мало добре воље. Заиста вредан пример за углед.

М. Ш.

OVO JE POSLEDNJI BROJ ZA ONE KOJI NISU DOSLALI PRETPLAT U

a is aaa oi