Филателиста

дан и ноћ, целу азиску Турску, човек се осећа далеко од баналне и досадне једноликости европских земаља. Овде се све креће, све ради под сопственом одговорности; будући сваког тренутка на коцки, вредност живота сваког од њих је десеткована; човек се појављује под својим правим видом са свим силама и свим облицима које му природа тако племенито ставља на расположење и које претераност цивилизације непрестано тежи да умањи.“ (Раш Нисошпег: La poste des califes et la poste du Shah, Paris 1884. стр. 70—72).

Проф. др Тих. Р. Борђевић у својој књизи „Из Србије Кнеза Милоша“ (Београд 1922) има сличан опис татарске поште, па овако вели о татарима и мензуланама:

„Најбржи саобраћај вршили су за време Кнеза Милоша татари. Татара је било турских који су одржавали везу на првом месту између паше београдског и Цариграда, а затим између паше и Кнеза Милоша и нахиских војвода, и српских који су у земљи носили важније заповести и писма од кнеза Милоша на све стране, а ван земље одржавали везу између Кнеза Милоша и Цариграда. Татари су увек јахали добре коње. Пред њима је јахао по један, а каткад и два суруџије који су водили још по једног коња, да се нађе, ако би се татаринову коњу што на путу десило. И татари и суруџије имали су камџије за шибање коња. Татари су њима шибали и суруџије. Турски су татари, кад би пролазили улицама, шибали сваког кога би дохватили. Јурећи што се брже може, драли су се из свег грла, нарочито кад би се приближили вароши, да би се чуло у мезулани за њихов долазак, те да им се припреме одморни коњи. Татари су били врло издржљиви; при хитним пословима не би се нигде одмарали од Београда до Цариграда. Српски су татари били бржи од турских. Турски су прелазили пут од Београда до Цариграда за седам до десет дана, што се рачунало да износи око 180 сати; српски татар-ага Инџа долазио је за четири дана из Цариграда у Београд, Јованча Спасић је ишао од Цариграда до Крагујевца за пет дана, Татар-Богдан је са копијом фермана пошао из Цариграда 27. августа 1830. године а стигао у Крагујевац |. cemтембра у ноћ. .

„за олакшање путовања турских татара на цариградском су друму кроз Србију биле подигнуте мезулане, као што је то било на свима главним друмовима у Турској. Мезулане су биле у Јагодини, Паланци и Београду. То су биле царске мезулане, чије је издржавање падало на општенародни трошак. Сем њих биле су за унутрашњу потребу нахијске и вилајетске мензулане, о чијем су се издржавању старале или само дотичне нахије, или су и оне падале на општенародни трошак. Мезулџије су по уговору са кнезом

Милошем морали држати извесан број добрих коња, а за то су добијали извесну суму новаца. 1824. године учињене су једним ферманом знатне измене у царским мезуланама. На место мензулаџија постављени су кириџи-баше, који су морали да држе коње и да их дају под кирију. Од тада су с татарима путовала и приватна лица. За коња и два татарина, који прати путника, плаћало се до Цариграда око 80 форината сребра. Пут је трајао десет дана или по осамнаест сати јахања дневно. Татари су били врло верни, тачни и бриожљиви пратиоци.

„Мање важне наредбе од Кнеза народним старешинама и друтим властима разносили су кнежеви момци.