Филателиста

žan članak nije preneo ni beogradski „Filatelista”, ni zagrebačka „Filatelija” da bi se sačuvao u našoj filatelističkoj literaturi, jer u jednom nefilatelističkom listu on prođe nezapažen od filatelista, i pada u zaЂогау. Zato sam odlučio da prenesem Teslićev članak u „Filatelisti”, i da dam na kraju svoje komentare. Članak glasi:

„Poštanske veze između Beča i Carigrada bile su već u XVIII veku delimično organizovane preko Srbije, a delimično preko Rumunije. Prema autsriskim dokumentima iz 1720 godine, austriska kurirska veza išla je preko Beograda. Ove kurire su od Carigrada do Beograda pratili Janičari, radi zaštite diplomatske korespondencije koju su u ono vreme prenosili kuriri. Putovanje ovih austriskih kurira između Carigrada i Beča i obratno trajalo je 18 dana. — Međutim, povremeno je ova kurirska služba vršena i preko Rumunije (preko Hermanstata i Bukurešta) što se događalo obično onda, kada je putovanje kroz Srbiju bilo nesigurno, naroćito za vreme ratovanja na teritoriji Srbije potkraj XVIIT veka (iz časopisa „Die Postmarke” iz 1930 о. str. 10).

Od god. 1803 pa sve do sređivanja prilika u Srbiji posle Prvog i Drugog ustanka, stalna poštanska veza između Beča i Carigrada išla je preko Rumunije (od austriskog pograničnog mesta Crvene Kule, pa preko Pitešća-Bukurešta i Đurđeva za Carigrad). — Posle Drugog srpskog ustanka pod Milošem Obrenovićem 1815 godine ponovo se prenos austriske pošte vratio na relaciju Beograd-Aleksinac (vidi Evžen Deroko: „Gradnja za istoriju pošte u Srbiji”, Beograd 1939 god. str. 1).

Turski fatari su i dalje imali pravo prolaza kroz Srbiju kao kroz „carsku zemlju” i pod zaštitom srpskih vlasti, noseći prepisku između Porte i Beogradskog vezira. — Ali po ranijim kapitulacijama, Turska je bila obavezna da kroz svoju carevinu dozvoli slobodan prolaz i ausiriskim državnim kuririma, koji su bili van domašaja nadležnosti turskih vlasti. Ta je obaveza prešla i na Srbiju, kao njenog vazala.

Bečki kuriri predavali su zvaničnu prepisku svoje vlade zemunskoj političkoj vlasti, a ona ih je preko tzv. „terdžomana” predavala austriskim iatarima u Beogradu radi daljeg prenosa. Austriski tatari su mahom bili Turci. — Sve troškove ovih austriskih tatara plaćala je ausiriska država. Od Beograda do Carigrada bilo je u službi 40 tatara austriskih. — Godine 1836 Austrija je ustanovila u Beogradu Generalni konzulat, koji je objedinio i celokupnu kurirsku službu između Beograda i Carigrada. — Kako u Srbiji tada još nije bilo pošte, a ekonomski napredak stvorio je kod poslovnog sveta potrebu i za mnogim vezama i preko granice, počele su se obilno koristiti usluge austriske kurirske službe. — Ta služba je postupno uzela ulogu posrednika za saobraćajne usluge između Srbije i onih mesta u Turskoj, kroz koja su kuriri prolazili na putu između Beograda i Carigrada. Austrija je, sem toga, imala velikih ekonomskih i političkih interesa da takovo stanje u Srbiji eksploatiše. Posledica takve politike bilo je organizovanje posebne pošte pri Generalnom konzulatu u Beogradu i njene filijale u Aleksincu.

Austrijska pošta u Beogradu otpočela je rad 1 avgusta 1841 godine, a bila je smeštena u samom generalnom konzulatu, koji se nalazio u Kolarčevom „zdanju”. — Pošta je bila smeštena u prizemlju. (Kosta Hristić: „Zapisi starog Beograđanina”, knjiga IT strana 92. — Tvrđenie E. Deroka u „Gradnja za istoriju pošte u Srbiji”, strana 6, da je austriska pošta u Beogradu otvorena u martu 1841 godine, nije tačno).

13