Филателиста

не истисну", с тим да штету коју државна каса тим поводом претрпи може ставити „на терет редовног непредвиђеног кредита, овогодишњим буџетом одобреног".

У образложењу првог од поменута два решења истакнуто је да ће Србија од ковања овог новца имати привредне и финансијске користи, али да „главна корист лежи у моралном добитку да наше отечество има своје сопствене новце с ликом свога књаза и с надписима Србским, и ако се засада ови новци састоје само из бакарни монети".

У вези са ковањем овог новца главне одредбе је обухватило прво решење (15. марта 1868), док се друго решење (од 24. јануара 1869) односило само на смањење ковања од првобитно предвиђених 120.000 на свега 70.000 кг. новог новца односно свега на око 70 милиона пореских пара.

На основу поменутих решења, исковано је у бечкој ковници овог новца („бакрених крајцера") и „пуштено у течај“ за укупно 734137 динара — почев од 20. фебруара 1869. године по старом календару, а обзиром на изложени историјат, обе ове године — 1868. и 1869 — сматрају се као важни датуми у историји нашег новца.

Латинска новчана конвенција и Србија

Године 1865. Француска доноси измену свога старог закона из 1803. године о ковању новца. Новим законом у Француској се кује као основна јединица златан франак, који се дели на 100 златних сантима. Законом из 1865. године Француска, прва у Европи, тачно прецизира: законску стопу, финоћу и стопу ковања новца. У том свом законодавном раду није ни слутила, да ће се убрзо многи народи у Европи одлучити, да кују своје металне новце по њеним законским прописима. Белгија прва 1866. године закључује са Француском новчану конвенцију о тзв. франк-валути. Али за њом следују и друге државе: Румунија, Италија, Шпанија итд. Пошто је на овај начин конвенција између Белгије и Француске проширена и на друге европске државе, то се ова конвенција назвала — „Датинска новчана конвенција" односно „Латинска новчана унија". Таквој новчаној конвенцији пришла је Србија, Црна Гора и стара Југославија.

Наиме, 30. новембра 1873. године, донет је у кнежевини Србији Закон о ковању српске сребрне монете, према коме је Србија примала за своју сребрну монету начела и одредбе конвенције о Латинској унији од 23. децембра 1865. године. У закону се даље предвиђа да је основна јединица српске сребрне монете динар (по првом пројекту Закона требало је да се зове „србљак"“), да је његова вредност 100 пара (тадашњег пореског течаја), а да су његова финоћа, тежина и димензије као и код франка Латинске уније. Истим законом овлашћена је влада да искује сребрни новац од 2, 1 и 0,50 динара, у номиналном износу од 6 милиона динара, са ликом кнеза Милана Обреновића, с тим да новац буде финоће 835/1000, и тежине од 10, 5 односно 2,5 грама, при чему се сав исковани сребрни новац има увести у ванредни државни приход, а сви издаци око ковања овог новца — у ванредни државни расход.

(наставак на ЏТ страни корица)

32