Филателиста

ска јеврејска општина, а израђивала га је од олова и од воска. С обзиром на неке злоупотребе са тим „новцем", утврђене од стране самих Јевреја, београдски суд им је дозволио априла 1834. године да ове знакове праве „од жуте тенећке", и то од ! и 5 пара у вред: ности од укупно 300 гроша, али под условом да се могу употребити само у синагози и међу њиховим просјацима. И поред поновне злоупотребе ових знакова у београдској чаршији, кнез Милош је, решењем од 6. јула 1834. године, још једном одобрио да Јевреји овај „новац' могу и даље употребљавати, али само у својој синагози. Ови новчани знакови били су у употреби до 1835. године, када су по наређењу кнеза Милоша повучени из промета, јер су били издати „без гаранције, надзора и контроле".

Ковање првог српског новца у обновљеној Србији

Ковање првог српског новца у ХТХ веку, дакле преко 400 година по искивању последњег средњовековног српског новца, средином ХМ века, имало је интересантну предисторију. Наиме, Народна скушштина, названа „Михољска"“ или „Миољданска", која је сазвана за 29. септембар, а одржавана је и у месецу октобру 1867. године (три године после претходне — Преображенске скупштине), између осталих предлога које су поднели поједини народни посланици, узела је у разматрање и питање мера и новца у Србији. Стога је на ХП састанку Миољданске скупштине, који је одржан 11. октобра 1867. године, изнет поред осталих и посланички предлог: уда се скује српска монета и разне мере уједначе, колико је могуће пре".

С обзиром свакако и на овај посланички предлог, већ је 15. марта 1868. године (дакле пет месеци после Миољданске скупштине, а два ипо месеца пред смрт кнеза Михаила) донето „највише решење" (тј. решење које је потписао сам кнез), а које је после смрти кнеза Михаила допуњено другим „највишим решењем" од 24. јануара 1869. године, о ковању првог новца у обновљеној Србији „у намери да се у Србији заведе новчана система франака по конвенцији у Паризу од 25/13 Декембра 1865. између Француске, Белгије, Италије и Швајцарске закљученој, и да се сад у Србији циркулирајући новци замене Србским бакарним монетама".

Ова решења прописивала су углавном следеће:

1) Да се искују бакарни новци од 10,5 и 1 пореске паре (вредност по „чаршијском течају" = 20, 10 и 2 паре), са ликом пок. кнеза Михаила и са ознаком 1868. године као године издања;

2) Да се овај новац исказује од легуре са 95% бакра, 4% коситера и 1% цинка у тежини од 10, 5 односно 1 гр. (по „1 грам на сваку пару рачунајући"), а са пречником од 30, 25 односно 15 мм;

Да се металне плочице израде у бечкој фабрици „Шелер", а да се сам новац исказује у бечкој државној ковници, све под контролом одређеног комесара;

4) Да комесарске послове и саме исплате за извршену испоруку врши одређени „банкер" у Бечу, „и то новцем кои би му се свакад унапред на расположење имао ставити", а уз признавање одређене провизије (1%);

5) Да приликом пуштања у циркулацију новог новца министар финансија може „старе бакарне монете постепено и почасно у цени побијати дотле, док се оне сасвим као новац из циркулације