Филателиста

Уредништво ,Филателисте" радо прихвата текстове о издањима која се ређе вићају, при чему, наравно, аутор гарантује својим потписом за исправност наведених података.

Нажалост, у овом случају, познаваоц старе Србије и атестатор, др. Јован Величковић, дошао је до закључка да се ради о фалсификату. Власник дотичног исечка и писац нотице о њему у прошлом броју, замолио је да објавимо његов коментар. Да би се одржао континуитет, доносимо и овај текст, с обзиром на несигурност термина у коме ће се појавити следећи

број.

Сматрамо да разматрања и дискусије о оваквим проблемима доприносе осветљавању и бољем познавању услова под којима су коришћена наша

прва издања.

Уредник

КОМЕНТАР БОГДАНА ПЕТРОВИЋА

У броју 209 „Филателиста" написао сам пар реченица које се односе на прве српске марке, тзв. „грбуше". Приложена фотографија представља новински исечак марке (каталог 1 |ђ од 1 паре у пару, већим делом покривен округлим жигом Београд. Обзиром на чињеницу да су примерци ових марака, оригинално жигосани, практично неналажљиви и да би овакав исечак представљао једну од највећих реткости у филателији, не само српској, сматрао сам даће приказ тог исечка „заголицати" сакупљаче Србије, тим више што је изворно утврђено да се исечак налазио у једној од највећих збирки Србије у свету, познатог сакупљача грофа ферарија. Добар део његових колекција излаган је на многим светским изложбама на којима су му додељивана највећа признања. Може се слободно рећи да од тада нагло расте интересовање за филателистичке објекте малене и недовољно познате Србије. Тако гледано, бар по замисли писца ових редова, губи на значају коментар фотоса приказаног исечка, нашег атестатора др Јована Величковића.

У Филателисти број 5/6 и 7/8 из 1961. године, атестатор описује фалсифико-

ване жигове кнежевине и краљевине Србије у чланку „Лажни жигови на маркама Кнежевине Србије". Цела студија се заснива на елиминацији записиваних и уочаваних жигова без упоредног доказа у односу на који или које оригиналне жигове се прави поставка тезе фалсификованих жигова. За атестаторе, без аутентичних примерака (у овом случају фалсификованих жигова) сигурно да је најлакше генерализовати све као фалш јер не мора да се брани евентуално дати атест о оригиналности.

Теза аутора студије из 1961. године да фалсификовани жигови имају неправилне контуре у отиску не мора бити тачна јер током времена жиг од употребе или претходне непрецизне израде или неравномерног ударца приликом отискивања, може на отиску да се покаже као делимично неправилан или испрекидан. Што се тиче боје фалсификованих жигова, друге важне тезе аутора, може се рећи да је од тадашњих поштара зависило како ће течну смесу за жигове да разреде и формирају или да лиће из једног умакања на поштанском јастучету жигосати само један или више поштанских објеката. Свакако да је