Филателиста

ВОЈНА КРАЈИНА (ХУ1—Х1Х ВЕК)

Током експанзије Османлијског царства (ХТУ –ХЛХ век) Турци су увели немилосрдно ратовање до уништења не само војске већ и целокупног становништва. Тиме је сламана отпорна сила државе а народ принуђиван да се покори или да се расели. После освајања, увођена је турска администрација, насељавани муслимани а по потреби вршено је пресељење локалног становништва. Све ово је довело до великих етничких померања на Балканском Полуострву, нарочито у средишном делу југословенских земаља.

Средином ХМ! века Турци су завладали Славонијом до линије Питомача —– Сисак и задржали је до 1687 године. Они су вршили систематско насељавање делимично опустелих крајева својим поданицима из унутрашњости муслиманима и Србима – православцима и то око Пожеге, у Посавини и доњој Подравини до Осијека (Пожешки санџакат), тако да су у Даљу, око Осијека и горњој Подравини Срби чинили већину. У Западној Славонији, у Пакрачком санџакату, Турци су населили велике масе народа, те је део од Пожешког поља до Пакраца и Воћина називан „Мала Влашка". У Ораховици Срби су створили своје најзначајније културно средиште.

Велики део турских пограничних трупа чинили су хришћани који су због вршења војне и помоћне службе били ослобођени феудалних обавеза. Почев од 1580 године, нуђењем повољнијег положаја или због незадовољавајућег живота под Турцима – знатан део ових људи почео је да прелази на хабсбуршку територију.

Наиме, у делу Хрватске који је преостао после пада Мађарске (1526 године, битка код Мохача) власт су задобили Хабсбурговци и већ 1527 године почели да формирају тзв. Војну границу или Војну Крајину, која је требала да

штити остали део земље од турских упада.

У прво време постојале су две крајине: Славонска, од Драве до Купе, са седиштем у Вараждину и Хрватска крајина, од Купе до Јадранског мора, са седиштем у Карловцу. Касније, када су од Турака ослобођени и Бачка и Срем, дошло је до проширења према истоку, па је Војна граница подељена на три тзв. „генералије“ — Карловачку, Вараждинску и Петроварадинску.

Војна крајина је била потпуно издвојено административно подручје са војничким уређењем, потчињено цару и његовим генералима, са немачком командом и немачким школама. Мушко становништво је имало војне обавезе и било изузето од феудалних намета. На пример, после прелаза масе српског становништва 1600 године из Славоније у пределе око Гомирја, Моравица и др. зајемчено је ослобођење од намета и разних обавеза. Право на унутрашњу аутономију и односи са војном (немачком) командом регулисани су помоћу „Згабш Мајасћогшт", године 1630. Међутим, сталне тешкоће потицале су од католичке цркве која је православце сматрала „шизматицима" и захтевала да и они плаћају неке намете. Стално је тежено да се Срби поунијате, што је делимично и успело (Жумберак, преузимање манастира Марча итд.). Српско становништво у Славонији ојачано је после Сеобе Срба 1690 године. Средином ХУШ века Марија Терезија уводи тзв. „МИнаг Огаепигх – Кесћ!еп" тј. „крајишка права", којим се уствари ограничавају крајишке самоуправе, али оне ипак остају под надлежности војних органа. У то време дошло је и до организовања регименти (види мапу). Врховну управу задржало је аустријско Ратно веће, тј. централна власт у Бечу без икаквих ограничења располагала је целокупном војном силом Кра-