Филателиста

Ал. Ј. Петровић

ЕВЖЕН ДЕРОКО (19. авг. 1860. - 18. мај 1944.)

На дан 18. маја 1944. г. завршио се живот нашег највећег филателисте, Евжена Дерока. Његов рад на филателији и нарочито на филателистичкој књижевности толико је значајан и обиман, да ће се он дуго и дуго помињати са великим поштовањем у круговима филателиста, његово име тако је чврсто везано за нашу филателију. Због његовог значајног, истрајног и несебичног рада на југословенској филателији освежићемо у кратким потезима успомену на њега.

Дероко је рођен 19. августа 1860. г.. баш оне године када је на српски престо ступио онај, чији је лик израђен на првим српским франко маркама. које је Дероко сакупљао и проучавао целог живота и постао њихов први најбољи познавалац.

Евжен Дероко се родио у кући Дубровчанина, тада професора цртања у Београду, где се и школовао и са врло малим прекидима, провео је цео свој живот у свом драгом Београду. Ту је завршио основну школу; ту је у другом колу матураната са 7 резреда гимназије положио испит зрелости 1878. године а после тога уписао се на природно-математички одсек Философског факултета на Великој школи. Као питомац Министарства грађевина, у мају 18853. године одлази на аустријске државне железнице, а у јесен исте године, прешавши у Друштво за грађење и експлоатацију српских железница, послат је као друштвени питомац у Белгију ради студирања саобраћајне службе на тамошњим железницама. У лето 1884. године, после положених испита, враћа се у Београд и ступа у службу истог Друштва, које га поставља као саобраћајног испектора у дирекцији. По преласку железнице у државне руке. прешао је и он у државну службу. Поступним унапређивањем, 31. октобара 1913. године достигао је до положаја начелника. После ослобођења Србије пи уједињења Југославије ступио је као начелник у новообразовано Министраство саобраћаја, а 6. новембра 1920. године постављен је за помоћника генералног директора, са кога је положаја отишао у пензију октобра 1924. године.

И поред савесног вршења тешких и одговорних дужности у државној служби, никако није напуштао ни рад на филателији. Са пуно љубави према њој, свакако му је за тај рад било од користи и знање страних језика и честа службена путовања у иностранство. Говорио је и писао, поред српског, јоши на немачком, француском, италијанском и енглеском језику, а служио се још руским, шпанским и бугарским.

То богато знање језика омогућило му је долазак у ближи додир са