Филателиста

Bi 25 saobraćaj se uređuje posebnim zakonskim aktom koji se zove Ustrojenije poštanskog zavedenija, ili, prevedeno na današnji jezik, Organizacija poštanske službe. Tada je izišao i prvi poštanski cenovnik - Uredba o naplaćivanju taksa poštanski.

Nijedan ni drugi akt ne predviđaju posebnu vrstu hitnih pošiljaka. Smatralo se da količina pošiljaka diktira i organizaciju prenosa. Tada je prevoz pismonosnih pošiljaka između glavnih poštanskih stanica vršen dva puta nedeljno, a amaneta (vrednosnih pisama i paketa) samo jednom mesečno! Međutim, u članu 21. Uredbe o taksama stoji:

“Ako bi ko izvanredno želio sa osobitom eštafetom pisma i stvari pismonosnoj pošti prinadležeće ili amanete šiljati, to će takovi osim propisane po tarifama takse jošte i osobitu taksu za eštafetu na konje platiti morati.”

Za pismonosne pošiljke do dve okei ostale vrste pošiljaka do sedam oka pošiljaocje plaćao taksu za eštafetalnu otpremu od 4 groša na sat po jednom konju. Za težinu preko 7 oka plaćalo se za svakog konja po 6 groša na sat. Osim toga, primalac je plaćao još i 4 groša po pošiljci ako je stanovao u mestu koje ima poštu, a ako je stanovao u mestu gde pošte nije bilo plaćao je 8 groša. Kada se eštafeta upućivala van mesta koje ima poštu, a nije bilo poznato kolika je ta udaljenost, pošiljalac je bio obavezan da, osim osnovne takse, prijemnoj pošti položi depoz-

itiz koga se naplaćivala taksa za deo prenosa od zadnje pošte do primaoca. Eventualni višak novca se, posle obračuna, vraćao pošiljaocu.

Eštafetalno otpremanje pošiljaka koristili su, u izuzetnim slučajevima, uglavnom trgovci. Međutim, državna nadleštva su, pošto od njih taksa nije naplaćivana, ovakav način otpreme češće upotrebljavali, čak se smatralo da su zloupotrebljavali poštu. Naime, broj konja u menzulanama dimenzionisan je prema predviđenom broju pošiljaka. Dešavalo se da se poštanski konji angažuju za prenos eštafete, a da se još nisu ni odmorili od redovne otpreme. Na taj način zdravlje konja je upropaštavano.